НАШИ СМО – Хјураган
Еуфоричност која је доминирала у јавности током прошле седмице, посебно после уласка у финале “Евровизије” представница Србије, подсећала је на ону када је бившу Југославију на овој музичкој манифестацији 1983. године у Минхену представљао Даниел Поповић са својом “Џули”. Ко се сећа тог времена, добро памти колику је популарност за кратко време стекао представник Црне Горе (ТВ Титоград је први пут делегирао представника СФРЈ за “Евросонг”), који је уједно био и композитор песме. Треба признати да су и тада колале критике да је песма плагијат истоимене мелодије у то време светски познатог Шејкина Стивенса, писало се о томе у новинама, али је све то престало оног тренутка када се Поповић домогао четвртог места и заједно са сестрама Баруџија оставио јак печат на евровизијској сцени. Пре њега, тако високу позицију као представница Југославије заузела је само Лола Новаковић 1962. године у Луксембургу.
Даниел је снимио тада и енглеску верзију песме које је у неколико европских земаља била на врху топ листа, а ЛП плоча са овом мелодијом продата је у више од 800.000 примерака, што је био неприкосновени рекорд за тај формат носача звука. Е, тада није било интернета, друштвених мрежа и портала, па су информације, критике и похвале могле да се преносе само путем телевизије, радија или штампе. Зато су овогодишње представнице Србије, групу “Хјурикејн” или “Ураган”, баш на интернету пратиле бројне похвале, бомбастичне најаве и прогнозе, хиљаде наслова и коментара у маниру “одувале на сцени” и тако даље. Истини за вољу, стекао се утисак да смо и у тој фестивалској поставци поприлично подељени, али, реално, песма, група, сценски наступ и све што иде уз “Евровизију” то су и заслужили. И у позитивном и у негативном смислу. Ако бисмо сабирали шта је то било добро, морали бисмо признати да девојке знају да певају, да атрактивно изгледају и да су на сцени прилично сналажљиве. Све друго могло би се ставити под знак питања.
Ето, колико су друштвене мреже моћне, неко ко је слепо веровао њима, стекао је утисак да је Србија победник и пре почетка фестивала, да су наше “Ураганке” без премца, да нико други из Европе нема шансе и да им није ни до колена. Међутим, они критичније настројени, рекло би се, имали су адут више у лошим слутњама у вези са крајњим пласманом самим тим јер су говорили да се представници Србије нису ни по чему разликовали од, на пример, светских звезда које проносе планетом звуке Шпаније, Бразила или неких других земаља. Када се узме у обзир гардероба, евровизијском сценом су владале хаљинице облепљене шљокицама у којима смо одавно навикли да гледамо Шакиру или Џенифер Лопез, а када хармоније и ритмове поставимо пред себе као предмет анализе, онда је свима јасно да то што су певале наше девојке одавно су отпевали многи пре њих, и то на матерњем језику. Сумњам да је неко од Срба, ко је први пут чуо песму, управо током извођења на “Евровизији” разумео нешто више од стихова “чоко моко” и “локо, локо”, како је и гласио наслов песме.
Поређења ради, када су Марио Михаљевић и Рајко Симоновић написали Даниелову “Џули”, свима је било јасно да дечко пева о љубави, о девојци која је “стигла сама са љетом, пришла и рекла – Хелоу” и да су им “погледи говорили више од ријечи”. Љубав је универзална, ту речи нису приоритет. Наше “Ураганке” су певале о јаким девојкама, њиховој самосталности, али то се могло сазнати само уз пажљиво слушање или читање текста песме на интернету. Оно што је доминирало током “одувавања Европе са сцене” били су стихови “Рам-ба-ба-бам, а ја слатка сам и фина, а ти си сам сам сам, и ја знам знам знам да биће лом лом лом. Зато хајде, буди локо локо!”. Ко је стварно поверовао оним силним прогнозама да смо најгледанији на јутјубу, да имамо наклоност публике, да је песма велики хит, схватио је да је у заблуди већ током гласања.
Истина се показала на самом крају, победила је Италија са рок-бендом “Манескин”, како год их ко другачије схватао и доживљавао, а наш “ураган” се умирио на 15. месту. Некима је после оваквог пласмана било довољно и то што су “Хјурикејнке” у Ротердаму биле једине представнице некадашњих југословенских република у финалу овог музичког такмичења. И то је некима за радовање, као и детаљ да је Велика Британија такмичење завршила без бодова?! Реално, једном се деси “Молитва” и Марија Шерифовић. Њено присуство и подршка Српкињама на “Евросонгу”, више је било симболично него и близу довољно за бољи пласман.
Неке друге много је више обрадовала вест с почетка ове седмице да ће се од ове године у уџбенику за осми разред издавачке куће “Клет” наћи “Дрвена песма” Ђорђа Балашевића, док су у програм за ниже разреде ушле његове песме “Девојка са чардаш ногама” и “Д-мол”. Е, то би, можда, могло дати путоказ будућим генерацијама када буду планирали да сами нешто напишу, компонују и то понуде пред публиком Европе.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
