ШАМПИОН АМЕРИКЕ, НАЈБОЉИ СТУДЕНТ ОДСЕКА, ЛОЗНИЧАНИН МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ – С титулама у будућност

Лозничанин Мирослав Марковић ових дана постао је шампион САД са фудбалским тимом свог Мисури Вали колеџа, а претходно је дипломирао уз највише академске почасти. До успеха се није стигло лако, а почетак сезоне није наговештавао ништа добро

Ни народне пословице нису што су некад биле. Да се по јутру дан познаје, Лозничанин Мирослав Марковић (24) не би сада чекао да му стигне прстен националног универзитетског шампиона САД у сокеру, односно фудбалу, како га сав остали свет зове.

У финалном дуелу између Марковићевог Мисури Вали колеџа и Оклахома Веслијан универзитета, одиграном 10. маја у Огасти, Џорџија, бољи су били његови “Викинзи” – славили су са 2:0, али пут до титуле није био лак.

У Националном првенству, које организује Национална асоцијација међуколечких спортова, учествовало је више од 200 школа, а најбољих 40 екипа подељено је на десет група у којима се одвијала борба за завршни турнир. Мисури Вали колеџ (МВК) био је домаћин групи у којој су били и прошлогодишњи шампион, који је управо Викинге савладао у финалу, као и лањски полуфиналиста и победник пре две године. Упркос тешким ривалима, МВК је запосео прво место у групи и пласирао се у другу рунду првенства из које је шест најбољих ушло у четвртфинале, а за још два места борили су се седми, осми, девети и десети. Да пут буде још тежи, у четвртфиналу су се Мирослав и дружина састали са Кајзером, најефикаснијом екипом у САД, у којем су играла и два бивша професионална играча из Данске и Холандије. Викинзи су губили са 2:0, али су успели да се врате, изједначе и да онда кроз продужетке и пенале дођу до полуфинала.

Када крену титуле…

– Први пенал смо промашили. Играли смо у подне, по највећој врућини док је сунце пекло, а они су, иначе, са Флориде и навикнути су на такве услове. Када смо их прошли после свега, схватили смо да можемо да се вратимо у игру и у најтежој ситуацији, да смо права екипа. У полуфиналу нас је чекао Централ Методист, екипа која је освајала титулу два пута и побеђивала нас у конференцији, али смо већ у 15. минуту водили са 3:0, на крају је било 4:2 и било нам је јасно да ћемо освојити титулу. Они у другој групи нису имали тако тежак распоред и јаке утакмице као ми и то је много значило – каже Марковић.

Тако се стигло до краја првенства недуго након што је Мирослав дипломирао на колеџу као најбољи студент Одсека за математику и информационе технологије и то са титулом Suma Cum Laude, што је највиша академска почаст од три које се користе у америчком образовном систему. Марковић је имао све “А” оцене, али је био и ангажован у ваннаставним активностима као тутор студентима којима није ишло тако добро.

Година, међутим, није почела тако сјајно како се завршила. По повратку у Америку, након драматичног пута у Србију у јеку првог удара пандемије коронавируса, Марковић се, дошавши на колеџ, разболео од ковида-19. Срећом, била је то блажа форма болести, али довољно непријатна да му онемогући брз повратак на терен па и да му угрози спортску стипендију. Пропустио је припреме, није могао дати све од себе у првој полусезони, и ништа није наговештавало боље дане. До зиме се опоравио, вратио у форму и успео да допринесе великом успеху Викинга.

– Када се сетим како ми је почела сезона, да нисам могао да издржим ни да одиграм утакмицу. Постигао сам пар голова, имао асистенције, али никако није могла да се види константност у игри. Проблем је било и то што сам играо у шпицу, а то није моја позиција. Иначе, нисмо имали корону у екипи до пред финале, а тестирали смо се пред сваки меч. Онда је пред последњу утакмицу један дечко био позитиван па смо морали сви поново да се тестирамо, а ствар је у томе што се не игра, губи се утакмица, ако су двојица позитивни. Његов цимер је два пута тестиран, био је, срећом, негативан и могли смо у финале. Тада сам помислио да нам неко намешта јер смо били у карантину непрекидно, само смо могли до базена и у шетњу поред реке, али нас је увек пратио неко из Асоцијације – прича Мирослав.

После три финала у последње четири године Викинзи су дошли до титуле и донели школи велики успех, по повратку из Џорџије, након 15 сати пута аутобусом, дочекали су их мештани и деца којој су се потписивали на лоптама, што је био посебан доживљај.

Чекајући прстен

Сада је пред Марковићем нова утакмица, она у којој сам игра на обе стране и суди – чека га одлука шта и како даље. Када се врати кући, стићи ће му шампионски прстен, а док га он чека, њега чекају интервјуи за посао и важне животне одлуке. Ово је, како каже, последње лето пред прави улазак у свет одраслих.

– Имам право да останем три године у САД, интервјуе за послове које могу да радим од куће, али највероватније ћу покушати да добијем мастер негде у иностранству где ћу моћи да пронађем неки клуб, да не напустим фудбал. Имам неке планове које бих волео да пробам да остварим са овим самопоуздањем и колом среће које је тренутно на мојој страни. Треба искористити прилику јер свакако ће доћи време и када ће се окренути. Чак и када верујеш у себе, потребно ти је нешто овакво што ће те погурати, неко да те подсети да си стварно добар. Сваки пут када сам се враћао на колеџ, био сам све самоуверенији, али сада ставити у радну биографију да сам национални шампион, међу топ студентима са највишим просеком, то тамо много значи, сконтаћу колико је велико на интервјуима за посао – каже Марковић и додаје да се дуго није осећао тако испуњено.

С пуним правом.

Шта знају пертле шта је гол

Полуфиналну утакмицу Мирослав је започео на клупи, трпео је повреду од претходног меча одиграног два дана раније, али онда је кренула невероватна прича.

– Другару разбију усну и овде је дозвољено да, када се појави крв, играч може да изађе да му се пружи помоћ, а улази други на минут и по као “бесплатна измена”. Ја то нисам очекивао, тренер ме је подигао, убрзао да уђем и кренуо сам у маркеру са маском на лицу, невезаних пертли са левим костобраном на десној и десним на левој нози, незагрејан, боли ме нога… Тако неспреман у трећем контакту са лоптом правим дупли пас, дајем гол и истиче моје време, излазим. Нисам стигао ни пертле да вежем. Невероватна прича, не бих ни сам веровао да немам слику – прича Марковић.

Српско финале

Финале Националног универзитетског првенства САД  било је, иначе, скоро сасвим српско. У обе екипе играло је по шест Срба, два помоћна тренера су Срби као и судија. Када су се момци препирали на српском, судија их је развађао на енглеском, због радио-везе коју носи.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЈАЊУШЕВИЋ НИЈЕ ВИШЕ У ЛОЗНИЦИ – Време је за нове изазове

КОШАРКА – Васиљевић наставља да промовише кошарку

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″