СРЕСКЕ КУЋЕ ЛОЗНИЧКЕ – Године пролазе а сећања и даље трају

Стара двоспратница на углу Карађорђеве и Учитељске улице, једна је од преосталих зграда за вишепородично становање која подсећа на време када се Лозница развијала, варошицу која је после Другог светског рата корачала напред захваљујући, пре свега, изградњи “Вискозе”. Фабрика није преживела, али њена вршњакиња, некада доминантни објекат у низу среских кућа, још увек одолева

Озбиљне године ове грађевине, са чијих прозора данас поглед пуца ка најмањем кружном току у граду и модерној бензинској пумпи, открива њена жута фасада, одавно зрела за освежавање. Један од њених станара каже да нема воље за било каква улагања и да се нада ваљаном инвеститору који би је претворио у већи и модернији објекат, са парним грејањем.

– Ложења нам је већ преко главе, а у годинама смо када није лако донети дрва на други спрат. Ипак, ниједна нова зграда не би имала оно што ова има, а то су историја и приче о људима и догађајима из овог дела града познатог као “среске куће” – каже Мирослав Мајкић, један од станара зграде.

Радо је прихватио да нас причом проведе кроз минуле године и подсети на неке своје комшије с Мераје.

Од старијих је чуо да је зграда сазидана 1952. године, а он се у њу доселио с породицом из Уба четири године касније и ту провео шест и по деценија.

– На овом ћошку сам од 1956. и то је било централно место среских кућа. Старија од ове зграде је кућа поред ње, у којој се сада налази удружење ловаца, а где је некада био стан среског начелника. Са друге стране, у наставку Учитељске улице, било је у низу још пет кућа. Биле су идентичне а данас је само прва остала у аутентичном облику, док су остале дограђиване или претворене у зграде. Среске куће су се простирале до Улице Жикице Јовановића, а иза наше зграде и тих пет кућа постоји и данас такозвана барака, која је измалтерисана и у којој је пет или шест станова. Број деце која су овде продефиловала у протеклим деценијама је већи од 70 и ја сам планирао да организујем скуп свих  становника среских кућа чим прилике то дозволе. То су људи рођени од 1942. до 2002. године – прича наш саговорник показујући старе црно-беле фотографије на којима су управо неки од њих.

Баш те фотографије однедавно је почео да поставља на фејсбук. Све их је сам снимио и израдио, уз сваку има детаљну причу, а изненадило га је толико интересовање људи за њих.

 – Гомила црно-белих негатива тек чека свој ред. Био сам наставник физичког, један од оснивача кошаркашког клуба, а из хобија сам се бавио фотографијом. Завршио сам више курсева и био члан фото-секција, од гимназијске, преко војничке, до низа омладинских радних акција. Данас ме те фотографије враћају у младост, али посебно ме радују снимци на којима се виде људи и живот у среским кућама. У мојој згради су четири стана, вероватно прављена за лекаре, као кадровски објекат. Тада су зидане зграде за општинске службенике и у свакој су били већи и мањи станови. Мој стан је око 50 квадрата, а до њега је мањи од 30. Мислим да је он био предвиђен за ординацију. Није то било за приватну праксу, већ наменски смишљено да лекар у близини стана има где да прегледа пацијенте. Иначе, када смо се доселили, овде су живели зубари, учитељи и други службеници. Мој отац је био познати трговац, а у свакој од пет суседних кућа живеле су по две породице, углавном образовани људи. Није било воде и купатила па су се сви снабдевали са чесме у дворишту зграде или на Тешића чесми, на углу Учитељске и Жикице Јовановића. Претеча веш-машине био је лонац за откувавање и корито крај чесме – присећа се наш саговорник.

Додаје да се строго поштовао кућни ред, одмор је био од три до пет и у том периоду није смела ни мува да се чује, као и увече после девет. Друштво из среских кућа почело је да се осипа када су кренули откупи кућа и станова. Смањивао се и број деце, а када су ловци добили свој објекат, ни у тој кући више није било станара. Некада је улица према општини била под калдрмом, а од десетак кућа с леве стране ниједна више не постоји. Ту су сада зграде и нови станари. Да ли ће и они имати неке своје хероје, показаће време, али староседеоци из среских кућа још увек добро памте и радо причају о учитељу Николи Полићу, најбољем стрелцу из праћке, или о легендарном возачу Јовану Јоци Миладиновићу, добитнику многобројних признања и награда од стране произвођача аутобуса због рекордног броја пређених километара без икаквих интервенција, човеку који није користио годишње одморе због бојазни да ће се нешто десити његовом љубимцу у туђим рукама. Аутобус су му звали “апотека” јер је супруга Ема редовно прала пресвлаке. Сећаће се и Радоњића, Танасијевића, Рељића, Симића, Ивановића, као и многих других комшија са Мераје, а неки од њих могу се видети још само на Мајкићевој фејсбук страници у албуму “Среске куће”.

С. Пајић

Среска кућа данас

Изградња бензинске пумпе на Мераји 1969. године

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЖИВОТ ПОБЕЂУЈЕ– Христос васкрсе!

ФУТСАЛ: БАРАЖ ЗА ПОПУНУ ПРВЕ ЛИГЕ – Лозница у највишем рангу

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.