ЛН У ЦРВЕНОЈ ЗОНИ – Од доброг до страшног зачас

У црвеној зони слободно дишу само они пацијенти који имају нешто лакшу клиничку слику, тежи пацијенти носе кисеоничке маске или им, на интензивној нези, апарати помажу у дисању, а особље заштитне маске испод визира. Овде се здравствени радници већ годину дана боре против подмукле болести, а највећи терет носе медицински техничари

Ходник као и у свакој болници, дуг, празан, стерилан. На почетку сложено мноштво медицинских средстава, нешто опреме, уређаји за концентрисање кисеоника из собног ваздуха. Широка врата на собама широм отворена, иза њих оно што овај ходник чини различитим – пацијенти оболели од ковида-19. Од других болница разликује га и то што се њиме крећу људи којима се иза визира виде само очи, у белим скафандерима, рукавицама, под маскама.

Када се степништем изађе на спрат Интерног, сада Ковид одељења лозничке Опште болнице, ходници се налазе лево и десно, једним се креће поред соба у којима леже пацијенти са нешто блажом клиничком сликом, а другим где се лече они са тежим обликом ковида-19 и обостраном упалом плућа. Што се више корака начини, то су тежи пацијенти и то је већа борба за њихово здравље, напослетку и живот. На крају се налази интензивна нега и у њој пацијенти окружени медицинским техничарима и лекарима. Све је мирно, само се чује испрекидано, једнолично пиштање апарата и тихи договори особља. На челима испод руба скафандера танка линија зноја, при врху визира замагљење и понека капљица. Оно што је на први поглед добро, више празних кревета, са друге стране може да значи и да је неки од њих слободан зато што је пацијент који га је користио изгубио битку.

За годину дана борбе са пандемијом коронавируса стицало се искуство, мењали су се протоколи лечења и напредовало се, али још је далеко победа над болешћу која се не предаје. Др Владан Дивнић, уз све обавезе које има бринући за оболеле, љубазан је домаћин и није му тешко да објасни шта чему служи, како се пацијенти лече, како долазе на одељење, колико им је битан кисеоник…

– Ако болести и лекове замислимо као клатно, проналаском пеницилина оно је прешло на страну лека и успешно смо се борили против болести. Бактерије и вируси, међутим, временом уче и стварају “оружје против оружја” па се клатно постепено померало и сада је поново прешло на страну болести. Неким пацијентима морамо да дајемо велике количине разноврсних антибиотика, да их “бомбардујемо” антибиотицима и то код неких даје жељени резултат. Медицина има, да их тако назовем, резервне антибиотике и не устручавамо се да их дајемо пацијентима, али морамо добро да одмеримо када то да радимо, управо због способности бактерија да развију своју одбрану – објашњава Дивнић.

На страни одељења на којој су тежи болесници неки спавају, други само леже, на лицима су им кисеоничке маске. Улазак у такву собу лекару који од самог почетка епидемије води борбу са болешћу свакодневица је, посетиоцу је тренутак када мора да се подсети да је под заштитном опремом, ревакцинисан. Ипак, уз поздрав пацијентима и жељу за брзим оздрављењем, неизбежан му је утисак да се налази у облаку вируса, у самом жаришту борбе. Не може се избећи ни подсећање на дане у Тријажном центру и све оне људе који чекају да стигну резултати снимка плућа или анализе крви. Колико год и тамо лекари и медицинске сестре били љубазни и пожртвовани, нико не жели повратак у Тријажу.

Да су у питању лакши пацијенти одмах се види у другом ходнику. Тамо тек понеки удише кисеоник, углавном седе на креветима, читају часописе… Међу њима су и два мушкарца који чекају отпуст. Дивнић им објашњава како треба да се понашају по изласку из болнице, да пију терапију која им је преписана и да редовно одлазе на контролу у Тријажни центар. Зоран Љубинковић, један од двојице који излазе из болнице, каже да је дванаест дана провео на Ковид одељењу, његов цимер и нешто више.

– Данас излазим, као и колега – показује на човека у суседном кревету. – Ја заиста не знам ко је ко од медицинског особља јер су сви исти овако обучени, али не разликују се ни по односу према пацијентима. Могу само да их похвалим и због љубазности и због стручности – каже Љубинковић.

Лекарима на Ковид одељењу, каже др Дивнић, смена траје осам сати, али, додаје, медицински техничари овде носе највећи терет.

– Њихове су смене краће, шесточасовне, али су непрекидно овде. Ми смо ту када треба, у просеку око три сата. Било би добро да имамо још особља, нашем одељењу сада припада и спрат изнад, али је он тренутно празан – каже Дивнић.

Тај напор који подносе медицински техничари не види се на њима, крећу се целим одељењем, проверавају како се пацијенти осећају, контролишу им стање. Осмех не може да се види испод маске, али засија у очима, а и шала с времена на време добро дође да се болест на тренутак заборави, али и као подршка и охрабрење.

Реч херој можда се пречесто користи у последње време па полако губи на вредности и можда је у реду рећи да “само раде свој посао”, али то може да каже само неко ко није у Тријажи чекао резултате и ко није био у црвеној зони и осетио шта то значи, макар и само као посетилац. Неки од чланова особља ковид познају и из другог угла, изборили су се са њим као пацијенти и вратили се да наставе борбу и учине све да помогну другима да победе. Нема речи, ни слике “која вреди хиљаду речи” који могу да опишу осећај када гледате, или сликате, некога ко сутра, можда, неће више бити ту или некога коме је добро, али је питање да ли ће то потрајати јер ковид уме од доброг до страшног да стигне зачас.

Силазак низ степенице доноси олакшање јер значи и ослобађање од скафандера у којем је знојење неминовно, а лето тек долази. Сестра хита са степеника на степеник – завршила сам смену, каже. Сада је очекује још само сложено скидање опреме.

По изласку из црвене зоне улази се у контејнер који се налази испред улаза, подељен на црвени и зелени део. Ако облачење скафандера и пуно опремање за улазак “у црвено” није лако, прелазак  “у зелено” је прилично тежак за некога ко на то није навикао. Медицинско особље, међутим, врло брзо успева да се ослободи заштитне опреме и спакује је у жуту кесу са ознаком биохазарда.

Повратак на улицу делује као повратак на слободу. Упркос заштитној опреми јака је потреба да се алкохолом испрскају руке, дезинфикује фото-апарат, а ледени ветар који дува добродошао је. Ако је неки вирус успео да се пробије, ветар ће га, ваљда, одувати.

 

Цвеће на зиду

На зиду интензивне неге Ковид одељења налази се, како каже особље, једино што је лепо у тој просторији – одштампана фотографија цвећа. Ни она, међутим, не прави велику разлику јер је штампач био црно-бели.

Н. Трифуновић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НА ПРВОЈ ЛИНИЈИ ПРОТИВ КОВИДА – Кад Драга вакцинише

У ПОРУШЕНОМ “ЛАГАТОРУ” – Клупске успомене (ни)су заборављене

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″