НАШИ СМО – Катанац
Намеру да “тешке” и “песимистичке” теме избегавам у писању ове колумне не успевам да остварим иако се током две недеље упирем да избунарим нешто што би евентуалном читаоцу барем на тренутак измамило смешак на лицу. Реално, све се теже сетити и тренутка који је обележио смех и добро расположење јер све о чему већ годину дана слушамо није нимало смешно. Додао бих, барем већини није смешно. У последњем тексту, написаном пре само петнаестак дана, инспирацију ми је наметнула изненадна смрт Балашевића, а, ето, само за ово кратко време напустило нас је још неколико људи из јавног живота. Отишли су композитор Војкан Борисављевић, музичар Сања Илић, глумац Борис Комненић, а почетак ове седмице обележила је смрт бубњара Драгољуба Ђуричића. Од тог дана ми одзвања једна од његових реченица – живот није ништа друго већ само једна велика импровизација, а бубњари одлично знају да им је импровизација у некој музичкој теми омиљени део музицирања јер тада себи дозвољавају неколико тактова потпуне слободе. Неко их искористи да искаже само своју вештину, а други у њој и уживају. Баш као и у животу.
Одзвањају мени још неке реченице овог кршног Црногорца које је изговорио у неколико наших сусрета и разговора, али оно што ће и после њега одзвањати свакако су деонице одсвиране у песмама “YУ групе”, “Леб и сол” или “Кербера”, снимљене на њиховим плочама, као и енергија коју је расипао на сцени свирајући уз Чолића, Балашевића, Топића и на још близу седам хиљада концерата, колико их је, по његовим тврдњама, одсвирао за пола века бављења музиком. Бубњао је он са својим бубњарима и на сцени и на улици, свирао нам “Ритам слободе”.
Дакле, тешко је савладати осећања која се јаве у овим несрећним временима, да не помињемо одлазак чланова породице, комшије, пријатеља или познаника. Не може се катанац ставити на емоције. Није то бутик, фризерски салон или продавница обуће и алата.
Ево, баш у овом тренутку премијерка Ана Брнабић објављује нове мере за сузбијање ширења пандемије ковида-19, тако да до понедељка ујутро ништа неће радити осим апотека, бензинских пумпи и продавница хране. Бићемо закатанчени пет дана, ко се фризира данас до мрака, имаће лепу фризуру, а ко не, ходаће рашчупан, па шта му бог да. Ако то даје ефекта, није проблем, издржаћемо као и пре годину дана када смо живели у карантину од пет поподне до шест ујутро. Када су пензионери устајали у зору, пре петлова да покупују основне намирнице и мало протегну ноге, када су волонтери обилазили старе и болесне, када током викенда нисте могли да видите ни комшију у дворишту а камоли да шетате с кафом у папирној чаши с поклопцем дуж Цвијићеве улице. Што рече пре неки дан бивши министар Тасовац, чини се да никада у историји нисмо више имали потребу за изласком у кафиће, скијањем и седењем у летњим баштама него ове зиме. Не треба бити бездушан па тврдити да се без тога свега може, јасно је да људима треба дружење, да млади траже забаву, да школарцима недостаје школа, али у неким стварима, ипак, не треба претеривати. Можда је то мода, тренд, али, неизгледно је ходати по снегу у марту одевен у мајицу с кратким рукавима, тренерци скраћеној до изнад колена и у плитким патикама из којих севају голи глежњеви. Нема ту ни логике а ни здравља. Не може се то катанцем објаснити, то мора да допре само до мозга.
Оно што јесте тешко прихватити то је немогућност да обављаш свој посао, да зарађујеш за породицу и за преживљавање. Такве ствари се не решавају новчаним даровима државе јер то шта нам она да није довољно ни да јој узвратимо за све порезе, таксе и рачуне које смо обавезни да јој дамо. За ових годину дана једино лекари, полиција, војска и поједини трговци нису поштеђени већ раде и када нико други не ради. Размишљам, колики је ефекат стављања катанца на радњу мушког фризера, или обућара, на пример, док огромни трговински ланци раде нормално. Док у њих улази велики број купаца и при том не купује само храну већ пребира и по гардероби, баштенској опреми и алату, простиркама за купатило, полицама, батеријама… По свему ономе што би могао да купи и у мањим, специјализованим трговинама за такве артикле у којима нема гужве, а које су, ипак, закатанчене…
Неке нелогичности ћемо можда некада схватити, али до тада треба остати здрав и жив. Да ли ће нам у томе помоћи вакцина или катанац, видећемо. Извесно је само то да и једно и друго имамо у понуди.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Један позив (мења све)
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
