ОД МАРТА ДО МАРТА – У загрљају короне

Од најсмешнијег вируса, до звечке, ванредног стања, полицијског часа и школовања мало у клупе, мало пред рачунар. Лозница је у 52 дана ванредног стања имала укупно 37 заражених и ниједног преминулог, да би годину после број оних који су од последица заражавања коронавирусом преминули у лозничкој болници био већи од 120, а ове седмице је у једном дану, јуче, у Лозници била новопозитивна четрдесет и једна особа

Када је 6. марта прошле године саопштена вест да у Србији постоји прва особа инфицирана короном, радило се о мушкарцу из Бачке Тополе, мало ко је веровао да ће годину дана касније ковид-19 још увек бити главна тема. Још мање да ћемо годишњицу дружења са вирусом дочекати са викендом током којег од суботе у подне до понедељка ујутру раде само апотеке, бензинске пумпе и продавнице прехрамбене робе, док ће све остало бити затворено “у циљу спречавања ширења заразе коронавирусом”, а да ће настава у средњим школама поново бити само на даљину.

Ко би рекао пре дванаест месеци да ће “најсмешнији вирус на свету” цео свет па и нас малтретирати овако дуго, због њега бити уведено ванредно стање, полицијски час, старији од 65 година остајати затворени у кућама, заштитна маска постати део свакодневице и још много тога.

Када је вирус званично стигао, све се дешавало врло брзо. Влада Србије је 13. марта формирала Кризни штаб за сузбијање епидемије коронавируса, у којем учествују поједини чланове Владе, директори релевантних институција и клиника и представници других релевантних тела, одавно већ подељен на медицински и немедицински део, који су све чешће супротстављених ставова о наредним потезима. Председник Србије Александар Вучић саопштио је 15. марта да је донета одлука о проглашењу ванредног стања на територији целе државе које је подразумевало да се старијима од 65 година препоручује да не излазе напоље и да школе наставу воде на даљину. После само три дана, старијима од 65 година потпуно је забрањено кретање, а свима осталима од осам увече до 6 сати ујутру. Онда су 20. марта укинут међуградски превоз и затворене државне границе, а дан касније и сви угоститељски објекти, тржни центри и укинут градски превоз. Тако се живело до 6. маја, и до тада је, званично, у Србији потврђен 9.791 случај инфекције коронавирусом, а 1.971 особа умрла је од последица инфекције.

Свашта се од тада до данас чуло од надлежних – да ће лето убити вирус, да ће гробља бити тесна, да смо победили вирус, па да ипак још нисмо, свакакве теорије завере. Лозница је у та 52 дана ванредног стања имала укупно 37 заражених и ниједног преминулог, да би годину после број оних који су од последица заражавања коронавирусом који су преминули у лозничкој болници био већи од 120, а јуче је, у само једном дану, у Лозници била новопозитивна четрдесет и једна особа. Вирус не да није побеђен, него хара и даље, али је сада у одбрану укључена имунизација.

Лозничани, као и остали грађани Србије, имају прави “шведски сто” вакцина па могу да бирају хоће ли кинеску, руску, америчко-немачку, или британско-шведску, а има најава да ће “мени” бити проширен. Кризни штаб доноси мере, углавном краткога даха, по систему треба прекинути све контакте “најмање седам дана”, а онда уведе мере које их “прекидају дан и по”, угоститељи не могу да раде, али зато могу мегамаркети кроз које прође неколико хиљада људи дневно и то не само из Лознице, већ и околних места, па и оних из званично друге државе. Како неко рече –  “непогрешиво доносе погрешне мере”. Корона журке по становима, викендицама су “хит”, неки богами организују и права весеља. Неки терају по свом, бојкотују и вирус и маску и забране и вакцину јер – све то “не постоји”.

Док се тако лута, многи медицински радници стоје на ветрометини, апелују да се људи чувају и поштују превентивне мере, проводе дане, месеце под скафандерима, губе колеге, боре се и никога нема да им каже кад ће крај свему томе. Деца мало “иду” у школу, пола у школи, пола од куће, не знајући више ни они ни њихови наставници и професори шта су кад учили, ко је слушао предавања, а ко добио “материјал” у “тимсу”. Родитељи иду на посао или раде “од куће” па су им дневне собе и трпезарије постале радна места, на “послу” су у пиџами, необријани или ненашминкане, настојећи да воде нормалан живот у ненормалним околностима.

Кад све ово једном прође, а све се кад-тад заврши, последица мора бити, каквих – ко то зна. Све зависи од тога ко ће из загрљаја короне изаћи са каквим ожиљцима. Они што су некога изгубили никада неће заборавити живот у време короне, остали ће имати различите успомене. Углавном, и даље је једино извесна неизвесност, а ко је био у праву – поклоници завера или остали свет, показаће време. Буквално живимо у време великих лутања, нелогичности, све већег отуђења, у доба “ко преживи – причаће”, а многи не схватају да својим (не)чињењем само продужавају агонију.

Годину дана са короном је прошло, шта ће нам још урадити, видећемо. Прешли смо пут од “најсмешнијег вируса” до: “Полицијски час нема алтернативу, иначе ћемо пући ко  звечка”. Остаје нада да ће наредног марта радити сви, фризери, кафићи, школе, да ћемо се на улици грлити и љубити приликом сусрета као што смо увек чинили, да ће Кризни штаб бити прошлост, а корона још један побеђени вирус. Хоће ли тако и бити, није само до вируса, много тога зависи и до нас.

Т.М.С

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – У Лозници нагли скок броја новозаражених

ОПШТА БОЛНИЦА И ДОМ ЗДРАВЉА – Осамнаест нових упала плућа

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″