НАШИ СМО – Јагње
Да није било медија, ко би се још сетио да се у уторак, 9. марта навршило 30 година од првих великих демонстрација у Србији. Вршњаци овог догађаја вероватно мало знају о томе, можда о томе суде кроз огорченост својих родитеља који данас махом мисле да су и тог и неких других важних датума џаба губили време на протестима и гутали сузавац. Али, драги моји, и сужњи су криви што слобода није умела да пева као што су они певали о њој. Зато треба раздвојити оно што је дошло после од оног што је представљало грађански бунт против недемократског режима. На тим побунама и почива људска цивилизација и оне су увек у основи лична одлука, ма ко био на њиховом челу.
У Србији 91. био је то Вук Драшковић, лидер СПО, најјаче опозиционе странке која је на првим парламентарним изборима освојила, данас фантастичних 800.000 гласова, упркос томе што многи ни тада нису умели тачно да дефинишу његову политичку оријентацију, осим што су знали да је антикомуниста. Свако је у њему видео оно што је хтео, а сви су у његовој близини могли да виде и једног Михиза и једног Пекића. Међутим, било је и много обичног света, опчињеног Слободаном Милошевићем који се истински плашио разбарушеног, брадатог опозиционара о којем су сваког дана могли да чују на РТС-у, да је покрао дијаспору, да је страни плаћеник и домаћи издајник, да има вилу на женевском језеру, да зато што нема своју, може да упропасти туђу децу, и коначно, да је усташки присталица. И управо је та узурпација јавног медијског сервиса извела више од сто хиљада људи на улицу који су тражили смену генералног директора РТС и неколико уредника. Са дистанце од три деценије можемо видети да је тај догађај заправо демонстрација како се грађанским отпором може супротставити сили режима и када користи гумене метке и када изведе коњицу и тенкове на улицу. Тог 9. марта, животе су изгубили један седамнаестогодишњак и један полицајац, а са обе стране било је пар стотина повређених. Вук Драшковић је ухапшен, а онда су студенти пробили кордон на Бранковом мосту и почела је “плишана револуција”. Први пут организован је и контрамитинг, али после само неколико дана смењено је руководство РТС-а, а на захтев студента оставку је поднео тада чувени и моћни министар полиције Радмило Богдановић, а Драшковић и остали ухапшени пуштени су на слободу. У тим данима протеста рођен је радио Б92 који је био независан медиј у повоју и који је уз ТВ Студио Б директно преносио дешавања са улица. Оба медија су преко ноћи забрањена и преко ноћи наставила да раде свој посао баштинећи име као симбол медијских слобода све док им није закуцала приватизација на врата 2015. године. Све оно што је радила државна телевизија те и потоњих деведесетих, данас раде многи други, слободних медија је таман колико је било и деведесетих, снага опозиције је на издисају, а Вук Драшковић је јагње ушушкано на јаслама СНС. Да није избора и официјелне листе са именима коалиционих партнера, не бисмо ни знали да још увек постоји СПО. Исто је било и у Лозници све до момента када се више није могло ни сакрити ни игнорисати да је СПО странка без чланства.
И када бисмо покушали да нађемо рационалан одговор на питање зашто СНС још увек држи на апаратима СПО, мени не пада на памет ниједан други од могућих осим да знају да је боље имати Вука под контролом него на улици. Кладим се да би и данас, без обзира на све контроверзе, Вук Драшковић могао да окупи нове присталице и да их изведе на улицу. За разлику од многих других политичара бивших и данашњих, он је имао огромну харизму и њега су присталице волеле као свог најрођенијег. А, да ли је он вук у јагњећој кожи или јагње у вучјој, не бих знала да оценим као ни то да ли се добро осећао у тој, својој, каква год била, кожи док је ових дана одговарао на бројна новинарска питања о својој политичкој прошлости и садашњости.
И надам се да сада боље разумете зашто упорно покушавам да значај неког догађаја не измештам из времена у којем је настао. Лако је данас негирати све, није било лако наћи се на Тргу Републике 1991. године. Могао је Драшковић да шаље и личне позивнице, али да није било људи који су желели да живе у демократској држави у којој их неће вређати и спотицати зато што другачије мисле, могао је стајати сам на балкону Народног позоришта и клицати “Јуриш“ све до данашњег дана. Истина је и да није било њега и других опозиционих политичара кадрих да преузму одговорност, могли смо и данас живети под санкцијама.
Дакле, за све што нам се догађа нису нам криви политичари ни у власти ни у опозицији. Они су наша одговорност. Бирамо их према својој мери, нису нам дати. Баш као што бирамо како ћемо се односити према догађајима из прошлости. Можемо у њима видети свашта, али ако не видимо ништа, бојим се да ће нам ништа и остати. И за живот и за стих.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Један позив (мења све)
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
