НАШИ СМО – Реквијем

Не, нисам био од оних обожавалаца који су ишли на сваки његов концерт, нити сам знао напамет баш сваки његов стих, поготово не оне исписане и отпеване током двехиљадитих, ваљда с годинама успорава моћ памћења. Никада нисам скупљао његове постере, плакате или улазнице, чак нисам ни фанатично јурио да купим његове нове плоче, касете или дискове. Међутим, сад када је отишао код свога деде међ’ “небеске њиве”, закључио сам да је у мојој кући био врло заступљен и слушан. Сетих се да је прва “велика” плоча у мојој поприличној колекцији била његова с “Раним мразом”.

Са десетак година сам је добио као рођендански поклон и имала је предугачак наслов, што ме, као клинца, мало нервирало, баш као и неке његове “предугачке” песме. Ипак, тај наслов “Мојој мами уместо матурске слике у излогу” (1979) обухватио је свемир, живот дечака који нису “вољени” од стране наставника и професора, оних ликова који неће да буду “као Бане”, којима је емоција део душе и кључни комадић музичког мозаика који кроз живот склапају. Оних који морају да изнесу осећања макар и писањем “стиха на асфалту”. Уз ту плочу сам први пут пустио сузу због њега, односно његове песме “Неки нови клинци”. Деду нисам запамтио па ми се чинило да је тим римама исткана прича о њему, али и другим декама којих, кад год да оду, останемо жељни. То је и једна од ретких “спорих” песама које и после четири деценије могу да слушам с истим осећањима. што рече мој старији комшија, уз неку песму је могуће осетити и мирис вуне којом је иштрикан дедин пуловер. Ето, и данас кад чујем “Рачунајте на нас” (1978) осетим благу језу јер сам растао у земљи у којој су тада рокери “из педесет и неке” поручивали да ће одржати пламен јединства и љубави. Уз ту песму нисам плакао никада, више сам осећао понос јер сам и сам ступио међу рокере и те стихове осећао као личну заклетву. Зато сам други пут уз његове стихове и заплакао када је осамдесете испевао песму о своја три сусрета с маршалом Титом, а ја сам га видео само једном и то захваљујући оцу који ме подигао на рамена како бих на трен у свом граду махнуо државнику за којим је оног маја плакао цео свет. Или се бар одлично претварао, у то не улазим. Мени је војска у Новом Саду пала лакше јер сам пре тога гледао њега у филму “Војници” (1984) као шерета “Лалу” Стојшина, али сам зато после свега теже поднео распад земље којој сам дао заклетву да ћу је бранити “не жалећи да у тој борби дам и свој живот”.

Када је заувек отишао, баш у дану када је главна вест требало да буде устоличење новог српског патријарха, нисам пустио сузу “на прву”. Размишљао сам зашто у последње време нисам често слушао његову музику. Онда сам се сетио неколико глупих и површно прихваћених разлога. Ако ћемо искрено, често је знао да се зеза на свој и на рачун земље у којој живи, неки су то називали полтронством, цинизмом, издајом, али било је и оних који су то сматрали храброшћу. Храброст и хуманост му се свакако не може оспорити. Те 1998. отишао је да одржи први послератни концерт у разрушеном Сарајеву, чак под претњом атентата, али су многи баш тај догађај прихватили као прву конкретну објаву краја ратних сукоба у БиХ. После две деценије и концерта на истом месту, сам је рекао да је схватио да се узалуд трудио, да се залагао широм региона, како се у ново време назива некадашња територија СФРЈ, али да је сем тих концерата све друго остало на истој тачки. Можда чак и горој јер су и данас на власти многи због којих су почетком деведесетих кренули и трајали ти безумни ратови, а које је уплео у песму “Дно дна”.

Трећи пут сам због Ђорђа Балашевића пустио сузу пишући овај текст, баш на дан када је сахрањен. Слова су се низала сама, правих паузу тек да сркнем кафу без шећера и прегледам успомене које ме сећају на Ђола. Тад схватих да, у ствари, имам све његове албуме на плочама, касетама или дисковима, ВХС и ДВД концерте, да гомилу песама знам напамет и да сам многе од њих пожелео опет да чујем. Тужно ми је било и то што је тек у дану када је отишао у вечност успео да оствари своју животну идеју и помири људе које је сматрао својим земљацима, публику од Љубљане до Скопља. Све његове наступе, милионе пређених километара с бендом, крунисао је концерт који су уместо Ђола приредили његови поштоваоци “на станици у Пули”, у Илици у Загребу, пред Скендеријом у Сарајеву, у Београду и Цвијићевој улици у родном Новом Саду који га је у понедељак достојанствено испратио и помогао да те ноћи “преплива Дунав” и заувек оде са својим “циркусом”. Тужна слика какву би и сам Балашевић тешко описао, макар написао нови “Реквијем”, сличан оном с плоче “Панта реи” (1988) у којем је наслутио, описао и упозоравао на долазеће трагедије.

 “Остаће у књигама и прича о нама, Балкан крајем једног века. Свако племе црта границу сви би хтели своју страницу, топе се снови као санте, еј, команданте” (Ђ. Балашевић).

Слободан Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ФС ЛОЗНИЦА – Лопте за 36 клубова

МИНИСТАРКА ПРАВДЕ У ЛОЗНИЧКОМ СУДУ – Не постоје заштићени од било ког кривичног дела

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.  

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″