НАШИ СМО – Симболика
Мислим да Србија није могла изабрати бољи датум из своје историје за Дан државности од 15. фебруара – дана у којем се преплићу устанак за слободу и тријумф слободе над тиранијом. И када бих морала да бирам да ли ми је срцу ближи 15. фебруар, дан у којем је 1804. почео Први српски устанак против турског окупатора, или 15. фебруар 1835. када је ограничена тиранијска власт српског кнеза, признаћу да ме више вуче на ову другу страну. Знам, многи ће рећи да није било устанка, не би било ни устава, да је он био кратког даха, тек једно у низу недоношчади српске демократије и могло би се ту наћи разних историјских аргумената, али моје дивљење према Сретењском уставу почива на спознаји величине људског духа и интелектуалне одважности. А када се споји то двоје, онда лакше можемо да разумемо како је било могуће донети најлибералнији устав свог доба у једној вазалној кнежевиници у којој је само два одсто људи било писмено. Све остало што је дошло ствар је лоше среће и наше нарави.
Није ми то тема, па ми немојте замерити због недоречености, бојим се ако наставим, удаљићу се превише од свог радовања што је КУД “Караџић” добило државно одличје баш на овај дан. Не знам колико је просечном Лозничанину познато да су родитељи “Караџића” били савременици доносилаца Сретењског устава, а да су у првој публици седели, вероватно, и устаници, чак. Дакле, наш “Караџић” је зачет када су се осмелили неки млади писмени људи у неписменој вароши да изведу прве позоришне представе.
О томе су 2. марта 1850. године “Српске новине” известиле: “Ево нам театра и у Лозници нашој! И овде се саставило друштво од млађих чиновника месног надлештва. На особито задовољство публике представљена су до сада ова дела, прво: “Бој на Косову”, а друго “Светислав и Милева”, сада се опет спремају за треће историјско дело: “Владислав краљ бугарски”. Красно је гледати ова представљања – искрено честитамо дилетантима, родољубиво ово представљање, честито су они чин свој извели.
Јер како је ово тек сада код нас почетак, не може човек не похвалити како уметност, тако и вешто згођен крој одела, које потпуно одговараше духу јунака српских. Једном речју боље се није очекивати могло, само да нам је још место за представљање удобније. Искрено захваљујемо овдашњем г. протојереју нашем Игњату Васићу, и већини овдашњих житеља, који су новчани прилог дали, да би се у нас театар завео.”
Прота Игњат Васић је у Лозници, иницирао оснивање дружине “Подринска слога” која је обједињавала читаоницу са библиотеком, позориште, хор с певачком вештином, јавна предавања, откуп и издавање књига и помагање ваљаних сиромашних ђака. Циљ дружине је био да “помоћу науке и поуке, а и могућим материјалним средствима шири просвету и покреће унапређење”. И, збиља, на темељима тог младог театра, сви су унапређени, осим самог театра. Лозница може да се хвали својим културним прогресом, респектабилним средином 19. века, а може и да се пита сада у 21. како то да нисмо ухватили корак са другима који су брзо професионализовали своје сцене.
“Караџић”, наравно, није само позоришна секција, то је место где се већ 171 годину сусрећу људи који имају потребу за културном разменом на свим креативним пољима. Имали су своје блиставе дане, имали су падове, али оно што је најважније, имају постојаност и важност у животима многих Лозничана. За неке је то питање сентимента, за друге професионалног узлета. За све “Караџић” треба да буде симбол буђења паланке из чамотиње сиротињског менталитета.
Зато сам се обрадовала овом државном признању, ма како га читали, то је, ипак, намирење правде не само према савременицима, него и онима који су имали довољно духа и интелектуалне храбрости да стану на сцену и покрену игру у којој су чинови ограничени само снагом духа.
Па, ако се питате да ли смо достојни тог слободарског духа и интелектуалне одважности из прве половине 19. века, послужићу се речима Димитрија Давидовића, творитеља Сретењског устава: “У нас ништа није постојано осим само једно – непостојанство, које остаје постојано за свагда”.
Ето то смо ми – умемо да заблистамо, не умемо да истрајемо.
Честитке “Караџићу” на опстанку, а то што је наше позориште остало сироче лозничке културе, није све до њих, мора бити да је нешто и до нас. Може бити да вучемо трауме још од прве представе са неудобних столица. Ја немам друго објашњење.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
КОНТРОЛА ПОШТОВАЊА ЕПИДЕМИОЛОШКИХ МЕРА – У Лозници мање пријава више опомена
УСПЕШНА ХУМАНИТАРНА АКЦИЈА – Крв дало 38 особа
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
