НАШИ СМО – Јасеновац
Да смо поштовали себе, поштовали своје претке који су само зато што су били Срби смрт упознали на најстравичнији начин, данас би се за Јасеновац знало бар колико и за нацистичке концлогоре, Аушвиц, Дахау или Матхаузен и не би било могуће да се поводом премијере филма “Дара из Јасеновца” пишу коментари какви су осванули у неким америчким медијима. Да смо, уместо што смо ћутали, на време говорили и подсећали на оно што се десило на том стравичном месту, “највећем српском граду под земљом”, одавно би се знало ко је био жртва, ко џелат, шта се, како и зашто догодило.
Знали би потомци крвинка, знали би потомци жртава, знао би свет и Јасеновац не би могао да се користи и готово осам деценије после завршетка рата за српско-хрватска препуцавања. Докле све иде, показује и то што је на IMDb (Internet Movie Database) највећој бази филмова привремено било онемогућено оцењивање “Даре из Јасеновца”, који је биосрпски кандидат за “Оскара”. То је учињено због наводно великог надметања између Хрвата и Срба у давању најнижих, односно највиших оцена, десетки и јединица иако филм, малтене, још нико није видео. У том моменту није почела биоскопска дистрибуција филма у САД, а београдска премијера планирана је за тек 22. април.
Уочи почетка приказивања у САД, амерички медији специјализовани за филм позивали су публику да погледају српски филм истичући његов едукативни карактер и значај осветљавања недовољно познатог дела историје из Другог светског рата. Ипак, пред дистрибуцију у САД појавила се нова негативна критика у ЛА Тајмсу који пише да је “најциничније да је филм кандидат за Оскара”као и да је “то је још један жалостан знак да је за неке људе пут до награде и угледности – и наизглед, ефикасне поруке против комшија – иде преко Холокауста”. Критичар наводи да је логор био за Јевреје, а “оно што епско дело варварства и сентименталности Предрага Антонијевића (режисера, прим. аут.) жели да исфорсира јесте да је уништавање Срба био стварни циљ и да су деца имала свој сопствени логор”, наводи се. Стручни саветник у филму “Дара из Јасеновца”, стручњак за Холокауст Мајкл Беренбаум одбацује оцене неких критичара да је филм антихрватски и наводи да није против Хрвата, већ говори о злу које су усташе учиниле као што ни филмови о нацистичким злочинима нису филмови против Немаца, већ против нациста. А шта кажу истраживања?
Током четворогодишњег истраживања на студији “Јасеновац, Аушвиц Балкана”, професор др Гидео Грајф, главни истраживач Института за Холокауст “Шем олам” у Израелу, открио је страшне податке о мучењу људи у Јасеновцу. Наводи да је у Јасеновцу на најсвирепији начин убијено минимум 800.000 Срба и око 40.000 Јевреја, а и те бројке биле су минулих деценија предмет спорења и покушај неких да их значајно умање. Граф наводи да “не постоји ни један архив који није проучио и да је у Јасеновцу постојало 57 различитих начина убијања жртава. Ланац логора познат под тим именом, на 46 километара квадратних, шест пута већи од Аушвица, био је одраз чисте окрутности. Тим усташа је уживао у својој окрутности, они су уживали у мучењу људи. Рекао бих да су они смрт довели до савршенства”, рекао је он. чак се, донекле, може и разумети зашто неки Хрвати на филм гледају негативно, сигурно нису поносни на оно што је чинио усташки режим, али је питање како српски народ, његови политичари, историчари, научни радници, све до сада нису учинили шта је требало да се за Јасеновац зна у сваком ћошку планете. Да се зна шта се тамо дешавало, да су људи убијани због своје верске, националне или идеолошке припадности, да је усташки режим јула 1942. у месту Јастребарско код Загреба формирао концентрациони логор за децу, једини у Европи.
Може неки неуки или злонамерни Амер или Хрват, или било ко, себи допустити незнање или зло, али ми нисмо смели дозволити да филм о Јасеновцу буде снимљен тек сада, да се са бројем жртава лицитира, као да је и 80.000 мртвих, колико неки тврде да их је било, мало. Нисмо поштовали себе, ни настрадале, а није нам то, нажалост, једини пример. Војника и војсковођа Великог рата сетили смо тек век после, па се можемо тешити да жртве Јасеновца ипак нису баш толико чекале. Да смо поштовали себе, не би нам се много тога десило, али НИСМО и зато смо највише криви ми па тек онда неко други. Народ који не поштује себе, неће поштовати ни други. Ту лекцију нисмо још научили. Нажалост.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
