ИЗ ПУТОПИСА ПАВЕЛА А. РОВИНСКОГ – О Игњату Васићу
На полицама лозничке библиотеке може се наћи и књига Павела Аполовича Ровинског “Записи о Србији” где он пише и о свом боравку у лозничком крају и сусрету са протом Игњатом Васићем. Црте лица су му правилне и оштре, али их смекшава необично директни, добродушни поглед светлоплавих очију, пуних живота и ватре, описује проту путописац
Лозничка библиотека основана је 1868. године као једна од секција Културно-просветног друштва “Подрињска слога”. Оснивач библиотеке био је прота Игњат Васић, који је за изградњу читаонице поклонио
свој плац. Последњих година прота се више помиње, а Библиотека Вуковог завичаја постарала се да његово име и дело отргне од заборава. Тако је крајем прошле године Министарство културе и информисања подржало је објављивање “Сабраних дела” проте Игњата Васића, у издању Библиотеке Вуковог завичаја. Реч је о важном писаном документу који у једном тому садржи Васићеве “Дневнике”, занимљиво историјско штиво, као и преведену књигу “Устав о степенима сродства из Крмчије, са правилима уопште законом о браку”, својеврстан кодекс из области породичног права.
На полицама лозничке куће књиге може се наћи и књига Павела Аполовича Ровинског “Записи о Србији” 1868-1869 (из путникових бележака), где он пише и о свом боравку у лозничком крају и сусрету са протом Игњатом Васићем. Тако он бележи да “без обзира на сав притисак на друштвени живот који проистиче из непотребног мешања администрације у њега, у Лозници је формиран кружок који има програм да се супротставља убиственом систему путем књижевно-музичких вечери и преко њих буђењем народног самосазнања. Нашли су кућицу у сенци разгранатих платана, и ту се љубитељи књижевности и музике скупљају – дању да читају, а ноћу да разговарају и певају. Нашао се и некакав Шваба који је отворио бифе. Формирали су, тако, читалиште, ту воде разговоре и имају певачко друштво”.
Ровински пише да је у Лозницу стигао “испред ноћи” и директно “дошао у то друштво”. Даље бележи следеће: “По форми рада – то друштво је копија оних друштава каквих се много среће у Немачкој и посебно много код Чеха. Али овде нема оног буржоаског духа, оног нагона за наслађивањем – какве сам сретао у европским друштвима. Председник друштва је прота Игњатије, старац од неких 60 година, а остали чланови су официри, учитељи, трговци, покоји чиновник и околни сељаци, углавном све млади људи. Кућа у коју се окупљају је власништво проте Игњатија, а поред те кућице купили су и плац с баштом, у којој је мањи виноград, затим неколико смоквиних стабала, крушака, шљива и цвеће. Овде гости не траже комфор и укусну гозбу, што је код Аустријанаца у првом плану, и овде нема идола којима би се “кадило”. Ту су све једноставни људи, а најједноставнији је међу њима – сам председник. Његова седа коса са сребрнастим одсјајем урамљује му тамнопуто лице, делимично ишарано богињама. Црте лица су му правилне и оштре, али их смекшава необично директни, добродушни поглед светлоплавих очију, пуних живота и ватре. По покретима и физиономији – то је младић, због чега се с њим врло добро слаже омладина, тако да не личи зрелијим људима код којих се понекад губе искреност и благородност због чега се од њих стварају егоисти, људи уског “фаха”, и партије.
Прота Игњатије је био скоро без икаквог образовања. Али у његовим очима се одражава младост организма српске државе; он види још доста бораца за српску слободу, то осећа својим бићем и здравим разумом, и то цени више него ишта. Његова политичка убеђења се састоје у томе да Србија мора да има добру владу, да ли ће то књаз постићи каквом династијом или колективним органом – њему је свеједно, али он зна само потребе и невоље свог народа, који све прима и срцем и разумом, и зна да добра влада треба да задовољи народне жеље. Зато је спреман да се таквој влади потпуно ода. Још и више, спреман је да такву владу воли до крајности, пише у књизи Ровински. Он записује да прота Игњатије представља познати тип Србина – тип човека из унутрашњости којега није искварила турска култура с њеним фанатичним самозадовољством и грубим деспотизмом, кроз који се испољава варварство и азијатско лукавство и придворност. На тај тип није утицала ни друга страна – европска цивилизација, с њеним бездушним, ситноегоистичким односном према човеку и са хиљаду шема под које хоће да подведе живот човека. Реч је о једноставној, неоштећеној, свежој, здравој природи, која функционише не по познатом систему и не под утицајем теоријских назора, него по свом разуму и према природним подстицајима да се делује у духу и у корист народа с којим живи и у којем треба да делује по својој мисији. Можете му замерити да издаје теорију, али он никада не издаје народ. Нажалост, таквих личности у Србији је све мање. Србија је успела да се обезбеди теоретичарима који знају, премда с напором, да оправдају своје постојање у интересу политике, али под маском да служе народу”.
Отац Игњатије је лично веома симпатична и карактерна личност, пише аутор. Он наводи да је прота изгубио своје синове у првој њиховој младости, један син умро је у Берлину, где је студирао у војној академији, а други је био на петроградском унивезитету и умро је, изгледа, чим се вратио у Београд. То га доводи у очај, али по спољњем изгледу његовом то не примећујете. Ровински даље бележи да се прота једино када остане сам, одаје својој безмерној и безизлазној тузи. То, међутим, како пише аутор, не смета његовој друштвеној активности. Сваки добротворан или користан посао он је увек спреман да подржи свом својом снагом. Талентован је за израду гусала, или му је то вештина коју је стекао праксом. Нико као он тако добро не зна да одабере дрво, да да такав облик и да обради инструмент као он да би обична вунена врпца, која замењује струну, дала звуке који застењу и дирну душу, без обзира на сву њихову монотоност и нехармоничност, пише у књизи “Записи о Србији”.
Тако је сусрет са протом забележио путописац који је, како је написао, у певачком друштву остао до поноћи уз песме српског и других словенских народа и здравице са жељом за славу и срећу и посебно Јужних Словена за слободу и уједињење.
Прота
Игњат Васић није рођени Лозничанин али је 44 године, све до смрти 1888. провео у Лозници Са његовим доласком у град може се везати почетак развоја грађанске културе и друштва у Лозници. Захваљујући њему овде је 1850. група чиновника извела прва позоришну представу, а 1868. је у Лозници основао прву културну институцију, друштво “Подрињска слога”. Оно је имало хор, позоришну трупу, оркестар, читалиште и библиотеку, организовало је предавања и бавило се изложбеном делатношћу. Прота је Друштву поклонио земљиште на коме је сазидана читаоница. Васић је 1870. био иницијатор и руководио је градњом лозничке цркве посвећене Покрову Пресвете Богородице, завршене три године касније.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
У КРУПЊУ РАСПИСАН КОНКУРС ЗА СТИПЕНДИЈЕ – Ученицима 60 стипендија
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
