НАШИ СМО – Отац
Да ли сте прошле суботе гледали филм “Отац” Срдана Голубовића? Ја јесам и дуго нисам могла да престанем да мислим о њему – час како је једна страшна људска драма испричана сјајним филмским језиком, час како је ово, можда, и најбоља досадашња улога Горана Богдана, час како није никакво чудо да је филм побрао бројне награде на међународним фестивалима јер његова прича може постати стварна прича било ког оца на планети као што и јесте једног нашег. А, онда бих помислила како овај филм можда може да све нас инспирише да будемо одговорнији и саосећајнији према туђој патњи и да тражимо то исто и од наше заједнице често неправедне и бирократски ригидне.
Само дан касније доживела сам шок када сам прочитала да човек који је инспирисао Голубовића и данас трпи исту неправду као пре пет година када је са југа Србије кренуо пешке у Београд да затражи помоћ од министра како би вратио своје троје деце одузете од њега због немаштине у којој су живели. Његово име је Ђорђе Јоксимовић, а пажњу социјалних служби привукао је после покушаја супруге да себе и децу спали у кругу фабрике из које су отпуштени без исплаћених заосталих зарада и отпремнине. Жена је смештена у болницу, где се још увек налази, а три девојчице су по хитном поступку одузете од оца и предате хранитељској породици. Служба је утврдила да деца немају никакву перспективу поред мајке у душевној болници и оца надничара па је било лакше унесрећити све њих раздвајањем него им помоћи да се одрже заједно и преброде проблеме чији су корени у пљачкашкој приватизацији која је и многе друге породице у овој земљи довела до руба пропасти. Колико ви таквих људи познајете? За колико сте страшних судбина чули? А да ли сте чули да је ико у овој земљи одговарао за толику несрећу? Ја нисам. Ваљда то не постоји као кривично дело. Уништени животи и згажена достојанства људи нису тема овог друштва. Они су, ваљда, колатерална штета и нису политички исплативи да би се њима ико бавио осим као циљном групом за манипулацију у страначким окршајима. И тако, једни оду, други дођу, па падне вео заборава да се то икада и догодило и да је дато некакво обећање за 22 пљачкашке приватизације, а онда на тренутак сетимо се свега тек када неки невољник одсече себи прст да би скренуо пажњу јавности на своју муку или поднесе неку другу жртву као Ђорђе Јоксимовић. Залудну, бојим се. Не заувек, надам се.
Ево, сад читам да је Заштитник грађана, ваљда подстакнут филмом, у понедељак затражио неке одговоре од Центра за социјални рад у Крагујевцу. Било би добро и да добијемо одговор о целисходности трошења јавног новца у целом овом случају пошто за издржавање једног детета у хранитељској породици држава месечно издваја 27.000 динара, плус више од 4.500 за џепарац и још покрива трошкове превоза до школе између пет и шест и по хиљада динара. Томе треба додати бруто надокнаду за рад хранитеља која за бригу о једном детету месечно износи преко 30.000 динара, а ако је на смештају, као у овом случају, двоје и више деце, онда је 18.700 динара. Пута пет година. Ако оцу, осим тешких материјалних прилика и одсуства из куће због надничарења, није ништа друго замерено, онда је ово велики и неопростиви грех и према њему и према деци. Замислите да је само део тог новца дат породици или да уопште није издвајан новац, а да је оцу обезбеђен посао и стручна помоћ око родитељства, ако је била потребна, и деци обданиште, пошто су кућу завршили и опремили добри људи, колико би сви били срећнији. Можда то не би била добра филмска прича, нарочито не код нас ненавиклих на хаппy енд, али био би то добар почетак другачијег и, у сваком случају, хуманијег односа државе према грађанима. Нарочито ако су они жртве њеног непоступања, као у случају хиљада и хиљада других људи којима су отета радна места и који су остали на ветрометини никоме ни на савести ни на срамоту.
Ја се нећу изненадити ако ускоро будем прочитала службено образложење како је Јоксимовић сам крив за све што га је снашло. Па и зато што је натерао надлежне за његов случај да поступају окрутно бирократски. Изненадило би ме само да неко реши да то клупко размота до краја. Бојим се да такав филм нећемо скоро гледати, бар не инспирисан истинитим догађајем.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Била, не поновила се
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
