НАШИ СМО – Разлог
Скупштина Србије је у уторак по хитном поступку уврстила у дневни ред доношење Кодекса понашања народних посланика. Па сад, ако је неко простодушно помислио како ће то истерати срамотна понашања из скупштинске сале и вратити достојанство највишем дому у земљи, ево званичног образложења разлога хитности “У циљу испуњавања обавеза Народне скупштине у процесу интеграције Републике Србије у Европску унију”. Скоро исто пише и у Предлогу тог документа у образложењу разлога за доношење одлуке “Придружујући се процесу интеграције РС у ЕУ и примени европских стандарда, неопходно је доношење кодекса понашања народних посланика којим се успостављају етички стандарди понашања народних посланика у вршењу посланичке функције”. И, да ли вам је сад све јасно? Није ово због вашег грађанског или националног достојанства, није ово ни против посланичких “слобода” него због вишег циља – замазивања очију европским оцима који већ 12 година траже од нас да хитно донесемо Кодекс понашања народних посланика. Као, да ми то донесемо, а после ћемо по нашки. Европа се закопчава на леђима и зато ове године нисмо отворили ниједно поглавље и нећемо све док се не реше круцијална питања владавине права, медијских слобода, корупције и свега што спада под политичку стабилност у земљи.
Али да се вратимо Кодексу чије покушаје доношења ЛН прате још од 2008. године, а 2014. смо и представили одредбе из донетог нацрта којем се и није имало шта посебно замерити и који се ослањао на предлог из 2012. Међутим, како донет, тако и однет далеко од дневног реда. Сад када га упоредимо са овим најновијим постаје јасније и због чега. Одредбе које дефинишу понашање посланика у обе варијанте су мање-више исте – посланици су дужни да савесно обављају своју функцију, уважавају друге, не подстичу говор мржње и насиље, не уносе у салу увредљиве транспаренте, заставе страних држава, не истичу страначке симболе, не злоупотребљавају функцију зарад личне или партијске користи итд. Место разилажења у ова два документа почиње од надзора над применом Кодекса који је у најновијој верзији препуштен Одбору за административно-буџетска и мандатно-имунитетска питања, док је у одбаченом из 2014. био препуштен Етичком савету. Овај први, дакле Одбор, на располагању има две мере: опомену и јавну опомену у виду објаве на интернет страници Народне скупштине у трајању од 30 дана, а претходни је омогућавао Етичком савету да народном посланику изрекне нејавну и јавну опомену и наложи јавно извињење. Јавна опомена би остала на интернет страници парламента до краја мандата сазива, а уколико посланик не упути извињење усмено на јавној седници парламента, онда би могао да буде кажњен новчано у висини три плате.
Сад три плате, није то оно најболније, платила би то странка уместо посланика, али рећи извини равно је признању лагао сам, клеветао сам, обрукао сам се… А то је политички неисплативо у сваком погледу. Не мислим, притом, да би било тешко наћи посланика добровољца који би пристао да вређа па да се после извињава. Уосталом, званични предлагач најновије верзије Кодекса и председник Административног одбора који ће одлучивати о прекршајима Александар Мартиновић је као радикалски посланик и потпредседник те странке говорио о Вучићу и Николићу да су највећи издајници и лопови да им странку финансирају тајкуни, а онда је у јулу 2012. прелетео у њихове редове, пошто су радикали испали из парламента. Новинарима је признао да јесте све то говорио о својим новим шефовима зато што је “био магарац”. Тим речима, баш.
Са таквим моралним дигнитетом он ће, ако предлог Кодекса буде усвојен, моћи да кажњава подносиоце пријава ако се утврди да су неосноване и политички мотивисане и то без јасно утврђених критеријума. Има ту још појединости које се везују за Пословник о раду Народне скупштине, али није то сада посебно битно. Морам да се вратим на санкцију извињења да завршим мисао – дакле, није могуће рећи извини за нешто што по Пословнику није ни смело да буде изречено, по бар три члана, а да то не доведе у питање кредибилитет саме Скупштине, а поред тога, како би вам изгледало да сваки скупштински дан почне извињењима, а потом да се настави истим увредама. Смешно. Ја више верујем да је, или да ће врло брзо и СНС постати јасно да је кулминација скупштинског ријалитија достигнута и да је већ прешла у контрапродуктивност.
Опасно је што се вирус проширио и на локалне скупштине. Ево и у Лозници мало, мало па опозиционим одборницима спочитавају да не плаћају порезе, да зидају без дозволе, да су им очеви лопови или, небитно, шта год било. Ако је све то тачно, је ли могуће да су Скупштина града и републички парламент сигурне куће и заклон од закона, а одборници и посланици саучесници који све то знају, а не пријављују, а да је власт немоћна или још горе да толерише лоповију и криминал у политичке сврхе? Да, будите сигурни да то нису реторска питања, чујем их на сваком кораку, а чује их и власт. Сад је само питање како изаћи из тога и наћи мало безболнији начин за дискредитацију опонената, а да се не олупа о главу. Као на пример у случају Секе Саблић, Бјелогрлића, новинара домаћих издајника и страних плаћеника који немају никакав механизам да се као грађани заштите од народних посланика. Њих штити имунитет, па ће и овај Кодекс за њих бити мачји кашаљ.
Па, пошто је овај задатак успешно обављен, на реду је дијалог са опозицијом. Штета што се ЕУ није сетила и грађана.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
