ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Овчарство захтева много рада и љубави

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Овчарство захтева много рада и љубави

Да би неко гајио животиње мора их волети, а да би зарадио мора много да ради и да не очекује да новац стигне одмах, каже Драгица Петровић из Трбосиља која гаји уматичене овце. Има их четрдесет и истиче  да се није покајала и да би се , када би кретала из почетка, опет одлучила за овчарство


Почела је 2008. године са пет оваца. Само је муж Драган радио као поштар, она није имала посао и решила је да, пошто живе на селу, почне да се бави овчарством како би и она допринела кућном буџету. 2001. године регистровала је пољопривредно газдинство на своје име и тада су купили једанаест уматичених јагњади. Из године у годину повећавали су стадо тако да сада имају 40 уматичених оваца.

– Имали смо у једном тренутку и 60 оваца, али нису били све уматичене. Обрађујемо око шест хектара земље, од тога је наше око два хектара и углавном успевамо да обезбедимо потребну храну. Ако понекад зафали сена, докупимо га. Ове године почела сам да радим у Специјалној болници у Бањи Ковиљачи као спремачица  тако да ми радни дан почиње од пет ујутро када чистим тор и храним овце, а после тога се спремам за посао. Радим до пола два у болници, а после код куће до девет увече зими, а лети и много дуже – каже Петровићева.

Истиче да без подршке породице сама не би могла да стигне све. Помажу јој муж, ћерке Кристина и Марија, а највише, како каже, најмлађа Милица.

– Милица је седми разред  и обожава животиње. Има велике планове, жели да се озбиљно бави овчарством и намерава да повећа стадо. Каже да ће изградити нову шталу за краве, свиње и овце и ми је подржавамо у томе. Надам се да ће то желети и за коју годину. Намерава да упише школу за ветеринарског техничара, а касније и факултет и да остане на селу. Могу у потпуности да се ослоним на своју децу, знам да и када нисам ту неће бити проблема, да ће овце бити нахрањене, а тор очишћен – захвална је Драгица.


Подсећа да није увек било лако, да је било година када су цене јагњади биле ниске, али и када није било потражње, али све се то заборави каже и настави се даље. И поред тешкоћа са којима се повремено суочавамо сигурно је да се од овчарства  може живети, иначе, бих се бавила нечим другим.

– Пре него што сам почела да радим имала сам више времена и настојала сам да зарадим који динар више па сам плела џемпере и чарапе и продавала их. Сада је интересовање готово никаково, јер млади све мање носе вунене ствари. Иначе, откупна цена вуне је јако ниска – 25 динара за килограм, а од 40 оваца то је око 110 килограма што није довољно ни да платимо радника који шиша овце. Деца и ја смо купили  џанарике и шљиве, пекли ракију и продавали. Важно је било да не седимо скрштених руку. На селу увек може нешто да се заради. Нажалост, већина младих би радије да чека некакав посао, желе да одмах зараде и немају времена да чекају крај године, као ми, па да виде како су прошли. Изгледа да им је много лакше да живе од бабине и дедине пензије – сматра Петровићева.


Каже да има одличну сарадњу са  лозничким “Пољосаветом” чији стручњаци редовно саветима помажу када се суоче са неким проблемом. Драгица истиче да до сада нису користили субвенције које даје локална самоуправа или република, али намеравају да то учине јер немају трактор, а желе да га набаве како би лакше обрађивали земљу.

Петровићева још једном подсећа колико је важно волети животиње и присећа се догађаја од пре четири године када се жива у термометру спустила на 25 степени испод нуле.


– Те ноћи ојагњило се десет оваца, а у тору је било веома хладно за јагњад. Да смо их оставили са овцама сигурно не би преживела. Унели смо их у кућу, обрисали их, загрејали, обукли им чак и дечје бенкице како би им било што топлије. Тако смо радили неколико дана, носили смо их овцама само да сисају па их враћали у кућу. Надам се да ће Милица истрајати у жељи да прошири стадо и да се озбиљно бави узгојем оваца, али и свиња и крава. Подржаћемо је и помоћи колико год будемо могли – поручује Петровићева.

Иначе, Милица је била успешна спортисткиња. Тренирала је карате у секцији КК Шампиони у Јадранској Лешници. Освојила је много медаља на бројним такмичењима у Србији, највише златних. Више пута је била првак уже Србије, а са девет година била је учесник Балканског првенства у Турској. Тренутно не тренира јер више нема секције у Јадранској Лешници, али ће када пође у средњу школу наставити јер, како каже, карате воли колико и животиње.

EЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Уз велику снагу и са мало среће

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Волим оно што радим и радујем се сваком дану

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )