ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Уз велику снагу и са мало среће

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Уз велику снагу и са мало среће

Деведесетих година када се гасила држава у којој је живела, Лешничанка Слободанка Весић  размишљала је ког посла да се лати да би њена породица опстала у тим тешким временима. И одлучила је, бавиће се прерадом и продајом чувеног  напитка – кафе. И успела је, данас за кафу „Сале“  ретко ко није чуо, или је  није пробао


– Сећам се као да је јуче било, 28. јун , Видовдан, вашар на Лагатору, тада сам први пут изнела своју кафу да продајем. Моја деца Јасмина и Славиша били су са мном, и кроз игру ми помагали. Радила сам дан и ноћ, сама сам пржила, млела кафу, паковала и возила – овако  Слободанка Весић из Лешнице коју пријатељи зову Цица, почиње причу  о послу којим је, случајно, деведесете године одлучила да се бави – прерадом и продајом чаробног напитка, кафе. У Лозници су у то време биле само две-три пржионице, а четири године касније било их је, чак, четрдесет од којих је, како каже, више од половине било нерегистровано, али су били конкуренција.

Пошто није имала почетни капитал, од пријатеља је позајмила 12.000 тадашњих марака. За тај новац успела је да из Грчке увезе машину за печење кафе, у Београду је купила  млин  „алекос“ и седам  џакова сирове кафе.

– И са тим сам почела. Вратила сам дуг, тада је зарада била много већа него сада. Почела сам када није било много врста кафа, била је само кафа „Ц“ и кафа коју су сви звали „була“, не знам тачан назив. Довијала сам се на разноразне начине у то врло тешко време, за мене још теже с обзиром на то да сам жена у послу у којем су владали мушкараци. Али, нико од њих није хтео да ме „згази“, чак су ме и упозоравали на неке ствари због којих сам могла да паднем на дно. Захваљујући мојој снази и упорности и могу да кажем и срећи, достигла сам овај ниво на којем сам данас. Имам двоје деце које сам школовала, син је остао са мном у фирми, а кћерка је, такође, наставила са овим послом у Каракају у Републици Српској где има и познати хотел „Новак“ – прича нам Слободанка која је иначе по занимању финансијски техничар и каже да јој је и то мало помогло у послу.

Присећа се да је кафу набављала разноразним путевима и каналима, била је будна и дан  и ноћ, обилазила је тржишта од Раче до Врхпоља.

– Као што војска чува нашу домовину тако сам  ја чувала своју фирму, морала сам бити упорна. Било је много падова, али ниједан ме није оборио да се нисам могла дићи. Захваљујући својим људима, вештини и упорношћу, а  имала сам и много снаге,  долазила сам у несташици до робе којом сам пунила рафове радњи и тезге на пијаци – каже наша саговорница.

Из дана у дан посао је ишао узлазном путањом, производња је модернизована, набављане су машине да би данас производња била аутоматизована. Када је почињала, имала је само једну радницу а како је посао напредовао, запослила је још две. Данас има тридесет радника, некада их је било и више, али су их замениле машине.

– Младима поручујем, радите, не питајте за радно време и плату, докажите се послодавцу. Ја имам раднике који су код мене запослени 25 година, то значи да су добро плаћени, да су добри радници. Није поента узети људе са бироа па их после три месеца вратити назад на биро. Награђујем добре раднике, они су део моје породице, а сваког који је отишао, мени је било жао. Можда и сада имамо вишак радника, ако буде отежана ситуација и ако не буде промета, бојим се, морамо смањивати број запослених – каже она.

Пре петнаест година у њеној фирми почела је и производња кора за питу, од белог и хељдиног брашна. То је, каже, домаћи  производ без трунке адитива, само со, вода и брашно. Добро се продају јер су људи приметили да су другачије од осталих. Такође, у понуди су и нес кафа и еспресо.


– Деца данас морају много више да раде, да буду опрезни, са једним или два минуса у овом послу не може фирма тако лако поново стати на ноге. Морају да буду будни 24 сата јер је конкуренција јака и много је тешко пронаћи тржиште. Ја им помажем још увек, колико могу, иако сам после тридесет година рада заслужила да се повучем, остала сам у фирми, а моје задужење је дегустација квалитета кафе – каже Слободанка.

Примећује, да је промет некада био много бољи, да су људи осиромашили, да се мање друже, мање „кафенишу“. Једноставно, боре се за основне животне намирнице и да школују децу. Што је држава богатија, људи су сиромашнији, закључује она. 

– Моја теорија је да купим само оно што могу да платим, не волим да дугујем, јер дуг је лош друг. Ситуација не може да се планира на десет година, ја планирам на годишњем нивоу, не могу деци да оставим дугове. Ја сам задовољна и испуњена жена и то желим свим женама, али понављам, важан је рад и само рад. Сада уживам, али то је круна мог рада – каже Слободанка Весић.

В. М.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Волим оно што радим и радујем се сваком дану

ПОСЛОВНЕ ЖЕНЕ ЛОЗНИЦЕ – Поново бих изабрала исти позив

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )