ИМАШ ПРАВО (5) – Ја вама личну карту, ви мени легитимацију

Пред државним органима, нарочито оним који имају овлашћење да употребе силу, грађани се често осећају подређенима и немоћнима, па чак и онда када сматрају да су им права нарушена. Проблем лежи у неинформисаности о томе каква права грађани имају у поступку.

Закон каже да сви грађани старији од 16 година морају са собом имати документ којим се може утврдити њихов идентитет, а право да им тај документ затражи, односно да их легитимише, има полицијски службеник са значком и службеном легитимацијом. Поред полицајаца, овлашћење да легитимишу грађане имају и комунални милиционери, а личну карту на увид могу тражити и у разним државним службама, када је потребно утврдити идентитет, али и нпр. рецепционери у хотелима па и трговци када, рецимо, треба да утврде да ли је лице којем продају алкохол пунолетно.

Колико полицајац има право да од грађанина затражи документ којим ће утврдити његов идентитет, толико и грађанин, пре него што му тај документ да на увид, има право да затражи од полицијског службеника легитимацију. Уколико му полицајац не покаже легитимацију, грађанин није дужан да поступи по његовом захтеву. Обавезу да покаже легитимацију има и униформисани полицајац чија је значка видљива на грудима. Уколико то не учини, грађанин треба да запамти број значке и презиме које се налази на униформи јер ће му то користити у даљем поступку.

 – Полицајци би приликом легитимисања морали да наведу разлог, јер очигледно постоје неке сумње, чим су приступили легитимисању грађанина. Једино у случају брзе интервенције полиције, ситуације у којој је потребна хитност, полицијски службеник разлоге за легитимисање може навести касније. Битно је да грађанин у свакој ситуацији остане миран, да не улази ни у какав сукоб са полицијским службеницима па ни вербални. У супротном, може бити приведен у полицијску станицу ради утврђивања идентитета. Ако полицијски службеник примени силу, она мора бити сразмерна и правична па се, на пример, не може применити физичка сила на лице које се вербално супротставља – каже Катарина Павловић, адвокатица из Лознице.

Полицијски службеници имају право и да претресу особу коју су зауставили, али морају да наведу разлог због којег то раде и да, уколико пронађу сумњиве предмете, сачине записник о томе. Особа код које су пронађене сумњиве материје или предмети може да изјави да јој они не припадају и да одбије да потпише записник.

Снимање да, ометање не

Она напомиње и да у поступку са малолетницима морају бити ангажовани полицијски службеници обучени за такав рад, а, уколико се догоди да, због оправданих околности, са малолетником у првим тренуцима мора да ради полицајац који није обучен за то, онда он мора поступати са нарочитом пажњом. У поступку са малолетницима њихови законски заступник увек мора бити присутан.

Важно је знати да припадници приватних обезбеђења немају право да легитимишу грађане.

Грађани, иначе, не би требало да пружају отпор полицијским службеницима, а отпором се сматра свако супротстављање службеним мерама и радњама па и ако је пасивно. Отимање и претња физичким нападом на полицајца јасан су отпор, али се отпором сматра и оглушивање на наредбе полицијског службеника, клечање, лежање, држање за предмет или друго лице… Полицајац може да примени физичку силу у потребној мери, али је дужан да престане са њеном применом чим престане напад или отпор лица.

Уколико је током примене силе грађанин повређен, онда би требало да оде до лекара на преглед како би добио извештај о нанетим повредама. Чак и ако је приведен у полицијску станицу, а сматра да је повређен, грађанин има право да затражи лекарски преглед, а уколико се испостави да је повређен, може покренути поступак пред надлежним тужилаштвом.

Нису, међутим, физичке повреде оно што увек највише боли па се поступак може покренути и због повреде достојанства, али су у том случају потребни сведоци.

Како данас готово сви имају “паметне” мобилне телефоне, све се чешће могу видети снимци полицајаца приликом интервенције, или у извршењу редовног посла. Грађанин има право да снима полицајце који су га зауставили и да снимак касније приложи као доказ, али при том мора пазити да не омета полицијске службенике у обављању њихове дужности. Треба имати у виду да право да снима полицајце док обављају свој посао има само лице на које се њихове радње односе. Уколико пролазници снимају полицајце, они имају право да покрену приватну тужбу против “сниматеља” због повреде приватности.

На достојанство и физички интегритет грађана полиција мора пазити и приликом узимања изјава. Искази се не могу узимати принудно и применом силе. Приликом хапшења, полицијски службеници дужни су да саопште права која грађанин у таквој ситуацији има, а, између осталог, то су право да му се одмах саопшти разлог за хапшење, право да не изјави ништа, да његовом саслушању присуствује бранилац, било изабрани, било по службеној дужности, право да обавести породицу, ако је странац, онда и да обавести дипломатско-конзуларно представништво, а ако не говори српски језик, онда има право и на тумача.

Привођење не значи губитак права

– Пре саслушања лице има право да обави поверљиви разговор са браниоцем, а без одлуке суда може бити задржано у притвору до 48 сати. То је, такозвано, полицијско задржавање. Уколико након тог рока не буде предато јавном тужиоцу, лице мора бити пуштено на слободу. Разлога за одређивања притвора има доста и јасно су, таксативно набројани у Законику о кривичном поступку, али притвор, пре подизања оптужнице, најдуже може трајати шест месеци и то прва три одлуком судије за претходни поступак, а наредна три одлуком већа непосредно вишег суда. Након подизања оптужнице, оптужени може бити у притвору све до спровођења на извршење казне – каже Павловићева.

Приликом привођења грађани имају право и да питају колико ће дуго бити задржани у притвору и да им на то питање буде одговорено, као и да им буде предато решење о задржавању. У року од шест сати, притвореник има право да уложи жалбу на решење о притвору, а надлежни суд о њој мора да одлучи у року од 24 часа. Жалба, међутим, не одлаже извршење.

Пре саслушања грађани имају право да буду упознати са током поступка, као и да прочитају кривичну пријаву и да сазнају за шта се терете, а могу и да остваре увид у сву документацију, од записника са евентуалног увиђаја до налаза вештака. По завршетку саслушања приведена особа има право да затражи записник и да се увери да ли је све унето на исправан начин и, ако није, може да тражи да се унесу исправке. Уколико то не буде прихваћено, не мора да потпише записник, али свакако треба да затражи свој примерак.

– Битно је да се на самом почетку осумњиченом саопште права која има јер ће се, у супротном, исказ који је дао непоучен о својим правима, сматрати незаконито прибављеним и биће изузет. Грађанин не мора ништа да изјави, а све што каже могу у току поступка користити и тужилаштво и одбрана. Окривљени пред јавним тужиоцем такође може да се брани ћутањем, и уз помоћ браниоца, изабраног или постављеног по службеној дужности. Бранилац по службеној дужности поставља се уколико је запрећена казна дужа од осам година, или је окривљени лошег материјалног стања, или је нем, глув, или му се суди у одсуству, а у том случају трошкови ангажовања адвоката падају на терет државног буџета. Окривљени има право и да се користи правним средствима, да прилаже доказе у своју одбрану, да прегледа списе и буде упућен у ток поступка, да му се осигура време да припреми одбрану, да у најкраћем року буде изведен пред суд и да му буде суђено у разумном року – објашњава Павловићева.

И оштећени имају права

Права у кривичном поступку има и друга страна – оштећени. Он има право да поднесе предлог и доказе за остваривање имовинско-правног захтева, да указује на чињенице и да предлаже доказе, да ангажује пуномоћника из адвокатских редова, да прегледа списе и предмете.

– Оштећени ће бити обавештен и о, евентуалном, одбацивању кривичне пријаве због чега може да поднесе приговор, а има право и да буде поучен о могућности да преузме кривично гоњење и да заступа оптужницу, да присуствује припремном рочишту и главном претресу. Уколико јавни тужилац, за кривична дела која се гоне по службеној дужности одбаци кривичну пријаву, или обустави истрагу, или одустане од кривичног гоњења пре потврђивања оптужнице, дужан је да у року од осам дана о томе обавести оштећеног и да га поучи да може да поднесе жалбу вишем тужиоцу. Ако се тужилац изјасни да одустаје од тужбе након потврђивања оптужнице, суд ће питати оштећеног да ли жели да ступи на његово место и даће му рок од осам дана да се изјасни – каже адвокатица Павловић.

Она подсећа и да пристанак оштећеног није потребан уколико дође до примене начела опортунитета.

Полиграф

Полицијски службеник може уз добровољан пристанак лица од којег тражи обавештења да примени над њим полиграфско испитивање пошто га упозна са радом уређаја и лице за то да писану сагласност. Малолетник се може подвргнути полиграфском испитивању уз његов пристанак и уз сагласност и присуство родитеља, стараоца или пунолетне особе од поверења. Сагласност може и да се повуче, а полиграфском испитивању не могу да се подвргну особе под дејством алкохола, опојних дрога или других психоактивних супстанци;

са озбиљним срчаним обољењима или респираторним сметњама; у изразито стресном стању; под дејством лекова за смирење; особе које показује видљиве знаке душевне болести, које осећају интензиван физички бол; труднице и породиље; деца која нису навршила 14 година живота.

Заштита података о идентитету

Полицијски службеник је дужан да у редовним извештајима штити податке о идентитету особе од које је добило обавештење ако процени да би откривање могло да угрози њену безбедност.

Заштита података о идентитету не односи се на извештаје које полиција доставља јавном тужиоцу или суду у складу са законом којим се уређује кривични или прекршајни поступак.

Налог

Без писаног налога полицијски службеник може довести лице: чији идентитет треба утврдити; за којим се трага; које треба задржати у складу са законом; које се није одазвало позиву само ако је у позиву упозорено да ће бити доведено; које је затечено у извршењу кривичног дела које се гони по службеној дужности.

Одредбе о довођењу не примењују се према лицу чије је кретање знатно отежано због болести, изнемоглости или трудноће, као ни према лицу за које се оправдано претпоставља да би му се тиме битно погоршало здравље.

Не примењују се ни према лицу које обавља послове који се не смеју прекидати све док му се не обезбеди одговарајућа замена.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ИМАШ ПРАВО (4) – Страх не сме бити јачи од мобинга

ИМАШ ПРАВО (3) – Ћутање из страха

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″