ИМАШ ПРАВО (3) – Ћутање из страха

Једноставно – због опште економске ситуације и бојазни да људи остану без посла и немогућности да нађу нови, неке неправде прогутају, не буне се, а знају да, можда, ако крену да их остварују јавно, преко синдиката, да ће можда и синдикални представник трпети последице, директно или индиректно, и онда ништа не предузимају, каже Зоран Полић, председник Већа Савеза самосталног синдиката за Лозницу. Одласком радника у иностранство, послодавца ће доћи у ситуацију да ће, када га напусти квалитетан радник, тешко ће наћи другога, сматра он

Откако су првог мајског дана радници у Чикагу на улици истакли своје захтеве кроз симбол – три осмице: 8 сати рада, 8 сати одмора и 8 сати културног образовања, прошле су  134 године, а радничка класа и даље трпи понижења, ћути, страхује, ради дуже од осам сати јер често један посао не омогућава егзистенцију породице. Јесте много воде протекло у тих тринаест и по деценија, али још увек радници морају да се боре са послодавцима како би остварили своја права и добили оно што им заиста припада. Каква је данас ситуација у Лозници и колико радници познају своја права, а колико их и да ли остварују, говори Зоран Полић, председник Већа Савеза самосталног синдиката за Лозницу.

Према његовим речима, Самостални синдикат има више од 15 одсто чланова у укупном броју запослених и постоји махом у предузећима где га је било и пре процеса приватизације, а одржао се и у неким приватним фирмама која су и пре промена тој области имала синдикат. Међутим, број чланова се у односу на то колико их је некада било смањује одласком запослених у пензију, променом радног места и слично, а нови чланови тешко се добијају зато што се врши притисак на новозапослене да се не учлањују у синдикат.

Борба за све запослене

– Други  проблем је што  права која синдикат оствари у преговорима са послодавцем или  са државом на нивоу републичког социјално-економског савета важе за све запослене, не само за чланове синдиката. Ако неки од синдикалаца у тој борби “страда”, онда је то само проблем синдиката, не проблем свих запослених. Ми се боримо за све запослене, нама се обраћају и они који нису чланови синдиката,  не одбијамо их и дајемо им савете који су у нашој моћи. Тако запослени, уколико буду издејствовани неки бољи услови за његов положај, њих користи без обзира да ли јесте или није члан синдиката. Проблем је у трговини. Имамо у граду  представнике великих трговачких ланаца који су регистровани у Београду и ако имају синдикат, имају га тамо. Запослени не може да иде у Београд да би се информисао о правима него долази код нас и ми помажемо колико можемо – прича Полић за ЛН.

Најчешће се овом синдикату радници обраћају због плата, неисплаћених или закинутих примања, а ту су мале шансе да им помогнемо јер  се они обраћају нама тек кад изгубе посао, каже Полић. Док су запослени, не траже помоћ због страха од губитка радног места, већ долазе тек када га изгубе, прича он.

– Имамо случајеве да кажу људи радио сам, био пријављен на минималац од којег сам морао газди да враћам део пара. На пример, радио човек  за 20.000, а послодавац му исплаћивао зараду од 30, с тим да је разлику радник морао да врати. Ми ту не можемо ништа да учинимо, радник више не ради, нема сведоке, нико неће то да потврди, све се своди на његова реч против речи послодавца  који има на папиру да је све  у реду. Оштећени не може да докаже шта се, у ствари, дешавало. Проблем је у мањим приватним фирмама и плаћање прековременог рада, односно неплаћање. Људи мало гунђају, али се ништа конкретно не предузима. Питање је не само колико радници познају своја права, већ и колико их користе. У већини случајева раде, ћуте иако знају своја права, свесни су да су она угрожена, не инсистирају на њиховом остварењу у страху да не изгубе посао. Једноставно – због опште економске ситуације и бојазни да људи остану без посла и немогућности да нађу нови, онда и неке неправде прогутају, не буне се, знају да можда ако крену јавно преко синдиката да ће можда и синдикални представник трпети последице, директно или индиректно и онда ништа не предузимају – прича наш саговорник.

И викенд и државни празник

Он каже да радник у трговини договори фиксну плату, а онда ради и суботом и недељом. Синдикат није против рада викендом, али под условом да буде плаћен тај рад као и онај на државни празник што се иначе, не дешава. У Закону о раду и сада је предвиђено да када се ради на државни празник, радник има плаћен државни празник и посебно ту осмицу увећану за одређени проценат 16 и више одсто ако је синдикат договорио другачије.

– Све је то могуће, закон је оставио ту могућност, али се она не користи. Послодавци користе тржишну ситуацију са радном снагом. Доскора је незапосленост била 20 и нешто одсто, сада је седам, али је проблем што међу младима од 15 до 24 године имамо више од 20 одсто незапослених. Онда послодавац не брине, ако један радник оде, он ће наћи другога. Доласком нових инвеститора и ту ће се мало ситуација поправити. Одласком радника у иностранство, послодавац ће доћи у ситуацију да ће када га напусти квалитетан радник тешко наћи другога. Тада ће, можда, поштовати радничка права јер данас је послодавцу радникова плата трошак, што више смањи трошак, има већу добит. Код нас је мањак варилаца, возача и других заната па ће послодавац, кад нађе доброг радника водити рачуна да ли ће баш тако лако да га испусти. Веома је тешко да запослени појединачно своја права изгурају, зато је синдикално организовање решење, да неко стоји иза њих. Ми људима који добију отказ дајемо бесплатну правну помоћ, али шта му то значи ако мора да се суди са послодавцем десет година, а нема других примања. Има много тога због чега људи одустају од остваривања права – прича Полић.

Он каже да настоје да формирају синдикалну организацију у “Адијенту”, настоје да постигну споразум о формирању одбора синдиката, да радник може да се учлани, а да нема никаквих последица. Преговараћемо мало дуже, али ћемо, вероватно, ту нешто урадити, каже он. Италијанска фабрика “Вали”, прва је страна компанија у овом делу Србије где је успело синдикално организовање. УГС “Независност” је успео у томе да постане репрезентативан и заступа права радника. Како је својевремено, поводом празника рада, за ЛН изјавила Биљана Николић, која је и заменица главне поверенице за “Вали”, синдикати у приватном сектору су још увек реткост првенствено јер Закон о раду који није у интересу радника, а затим и у страху од губитка посла.

– Верујем да ће врло брзо свима постати јасно да једино организовани у синдикате можемо остварити своја права и изборити се и за боље зараде, боље услове рада, али и заштитити се од дискриминације – оценила је тада она.

Иначе, за овај број ЛН није могла да говори јер, како је објаснила, због одређених синдикалних активности “сада за то није  тренутак”.

Када послодавац буде знао да запосленога штити закон који се доследно примењује, када не буде на тржишту рада радника “на извол’те”, тада ће постати свестан да радници нису потрошна роба, да квалитетног радника неће наћи тек тако, а да је истовремено добро плаћен и задовољан радник онај који и њему доноси профит. Наравно, потребно је и да запослени буду свесни својих права и сигурни да им се инсистирање на њима неће обити о главу, односно да због тога неће трпети  на послу, или завршити на улици. Пут до тога можда је много краћи него што сада изгледа као и до оне три фамозне осмице које још увек сања море запоселних, не само код нас, већ и широм света.

ЕЛН

Пројекат подржава

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ИМАШ ПРАВО (2) – Без страха од белог мантила

ИМАШ ПРАВО (1) – У страху без књижице

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″