НАШИ СМО – Притисак
Историјски притисак је крилатица која се ових дана може чути од стране епидемиолога када описују стање у којем смо још од почетка марта, када је регистрован први пацијент заражен коронавирусом. Та крилатица се користи најчешће када се говори о условима у којима су већ месецима медицински радници, када се жели описати њихов “надљудски напор” да што више људи спасу од последица светске пандемије, када се истиче њихова непрекидна ангажованост под маскама, у скафандерима и неклиматизованим просторијама, али и када се описује заинтересованост обичног народа да од стручних лица сазна до када ће све ово трајати. Уз све притиске, тај им је, можда, и најтежи, посебно за епидемиологе и остале чланове кризног штаба, од којег се свакодневно очекују охрабрујуће вести и нада да се живот у до сада неискушеним околностима приближава завршници.
Медицинарима капа доле јер оно што их је задесило, мало ко од њих је могао и замислити када је полагао Хипократову заклетву. Њихов рад је евидентан и свима је, ваљда, јасно под каквим су притиском. Међутим, тај “историјски притисак” трпе, рекао бих, и сви други, привредници, уметници, спортисти, старији, млађи и они најмлађи грађани. Пензионери су били први под “ударом” пролећних ванредних мера, први на нишану ковида-19, тог чудног и до сада “невиђеног” непријатеља. Треба се сетити само њихових вишесатних забрана кретања, одлазака у трговине у цик зоре, господе боже, од четири до седам ујутро и то у само неколико радњи “са списка”. И они сами су већ заборавили поподневне шетње, пар сати и неколико стотина метара од куће, као на повоцу, сачувај боже! Под притиском су биле и апотеке због несташице заштитних рукавица и хируршких маскица, у већини радњи алкохола и других дезинфекционих средстава није било ни за лека, а о астрономски подигнутим ценама неких од наведених артикала не треба ни да се подсећамо.
Банке, е то је занимљиво, од првог дана оне су, рекло би се, под притиском колона људи који стрпљиво чекају да уђу у њих. Шта сваког дана народ ради у банкама, и данас је енигма коју је тешко одгонетнути, али пошто банке од народа живе, онда се ова врста притиска, можда, више може сврстати под “трљање дланова” и бележење позитивних разултата у пословању. Они који су поприлично осетили последице притиска “короне” су уметници, музичари, писци, сликари. Одавно нема концерата, музичких програма и манифестација, нема књижевних вечери, отказани су ликовни сусрети и изложбе, култура је у запећку и ко зна до кад ће тамо остати. Лето смо скоро већ прегрмели, опет под низом мера отежавајућих за нормалан живот, без класичног летовања на обалама мора, привидно разгаћени, али под маскама у сваком затвореном простору, на аутобуском стајалишту и у кафићу.
Није то лето на какво је већина навикла, али шта је, ту је, на пола смо августа и све смо ближе јесени. А то годишње доба, поред пожутелог лишћа, спремања огрева и зимнице, карактеристично је и по новој школској години. Она почиње већ у септембру, за две седмице, а од ресорног министра сазнали смо како ће “у доба короне” изгледати настава, ко ће седети у учионицама а ко ће учити “он лајн”. Е, тек то ће бити “историјски притисак”! Како на школарце, тако и на родитеље и наставнике. Слушајући епидемиологе како они виде процес наставе у времену пред нама, чини се да никоме неће бити лако. Из ове перспективе скоро немогуће, али тако је било и с пролећа, па деца ипак завршише разред, положише пријемне и уписаше се у школе и на факултете. Меðутим, од септембра ће бити нешто другачије јер ће млађи ићи у школу, а старији неће. Они који буду седели у учионицама, како је објашњено, седеће увек на свом месту, њихова клупа биће дезинфикована, а маску ће морати да ставе преко носа и уста увек када пожеле нешто да кажу или одговоре на питање просветног радника. Мораће водити рачуна и на одморима, дистанца или маска, на то се морају привићи. Замислити првачиће у таквом окружењу у најмању руку је тужно, али и то је део неког “новог плана” за сузбијање ширења заразе. Како ће то све изгледати и какве ће резултате дати, сазнаћемо у месецима који долазе, али је извесно да ништа више неће бити или већ и није као што је било донедавно. Историјски притисак, у сваком погледу, рекло би се, постаће нешто с чиме ћемо живети, као болесник с преписаном терапијом. Остаје нада да је дијагноза добро постављена а терапија правилно одређена.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
