НАШИ СМО – Магла

НАШИ СМО – Магла

Док будете читали овај текст, требало би да знате да је писан иза поноћи у уторак и да је у време његовог настајања све било магловито као под сузавцем који је у то време испаљиван испред Скупштине Србије и РТС-а. И као што бива са густом маглом која се полако диже, тако ће и за који сат или дан бити потпуно јасно шта се те ноћи заправо догодило. Мени која сам догађај пратила преко малобројних медија који су извештавали са лица места, брзо је постало јасно да ће се после првог стопала које се спустило на скупштински степеник спустити и полицијска чизма и да ту више неће бити места за оне грађане који су се окупили после конференције за штампу председника Вучића на којој је најавио повратак полицијског часа. Није само та најава извела људе на улицу него и све друго што је претходило томе, а највише неповерење према свему што долази из званичних извора, а има везе са силовитим узлетом коронавируса чији смо пораз славодобитно прославили пре два месеца и кренули да лагано сечемо танку грану на коју смо сели.


И ево где смо сад, неповерљиви, уплашени и уверени да више нико нема контролу над ситуацијом у којој смо се нашли. Ово није само субјективни доживљај појединаца, то је преовлађујуће уверење већине грађана који су имали искуство са изненадним симптомима сличним коронавирусу, а нису могли да добију адекватну потврду нити снаге да вишедневно  чекајући у редовима дођу до ње. При томе јавно уверавање да тестова има довољно и чињеница да их нема баш када су вама потребни као и све гласнија упозорења здравствених радника да је ситуација драматичнија него што се приказује довели су до усијања напетости и само је било питање дана када ће пући. Да ли у редовима пред ковид-болницама, да ли међу белим мантилима. Са друге стране, живот се одвијао како је хтео, јавни догађаји у пуном јеку, неки ни данас нису отказани, редови и гужве на све стране – људи набијени једни уз друге као сардине испред банака, неко носи маску, неко не, у чекаоницама испред амбуланти такође гужве, испред каса у супермаркетима, излетишта пуна људи, кафићи, такође. Није фер одговорност пребацивати само на грађане, људи могу да се забораве и да се опусте, али зато су ту они којима је одговорност за јавно здравље посао да то не дозволе. Не, наравно, стављајући целу нацију у карантин него доследним понашањем пред опасности која и даље траје. Одох предалеко, није ми то била намера јер је све већ испричано на ту тему, хтела сам само да кажем да је био дуг пут до протестног окупљања грађана пред Скупштином Србије и да је могао бити избегнут. Уверена сам да о томе нећемо разговарати него  ћемо и данас слушати са разних разгласа како то нису никакви грађани него опозиција која је намеравала да изведе пуч. Скоро да сам сигурна да су они који су провалили у Скупштину управо то и хтели да упропасте грађански протест и окрену ствар ка супротном смеру. Ако нисам у праву, потребно ми је да знам ко су онда ти људи и какве су им намере биле те ноћи. Просто не верујем да су то биле будалетине без јасних намера, нити голоруки намерници у превратничком покушају. Поготову не верујем да су припадници бојкот опозиције јер су њихове лидере отерали испред степеништа. Ко год да су, и какве год им биле намере, бојим се да ће у наредним данима имати добар удео у ковид-статистици.  И нарочито се бојим да ће у времену испред нас они надјачати сваки глас разума јер се у Србији озбиљно запатио насилнички обрачун са неистомишљеницима. До те мере да је постао друштвено прихватљива форма. О томе сам намеравала да пишем у дану који је почео изјавом владике Григорија да су нам данас потребније школе и болнице него нове цркве у које ускоро неће имати ко да уђе, а наставио се бруталним одговором из кабинета патријарха који није био усмерен само на владику него и на све који мисле исто што и он. Хтела сам да кажем да и ја тако мислим, а нисам ни другосрбијанка, ма шта то у њиховом речнику значило, а нарочито нисам антисрпкиња, ни аутошовиниста, ни ништа од спочитаног у саопштењу. Само мислим да дође време када се мора знати шта је прече и да верујем да би и Богу било милије да је тако, а нарочито Светом Сави у чије име је просуто толико жучи. И Доситеј је пре два века поручивао – Књиге, браћо моја, књиге, а не звона и прапорци! Да ли се и на њега односи саопштење СПЦ?


Када се охладе усијане главе, када се дигне магла од баченог сузавца у Београду, сигурна сам да ћемо се боље видети. И, шта ће онда бити? Ништа. Правићемо се да нисмо ништа видели, а онда једног дана почећемо све испочетка и опет доћи на исто.

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Бумеранг

НАШИ СМО – Ноле

Пратите нас и на фејсбукуинстаграму и јутјубу

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )