ЛОЗНИЧАНИН ДЕЈАН ЈОВИЧИЋ ПОБЕДИО КОРОНУ – Танка нит ме одржала у животу

Седам дана у коми и још четири у буђењу, провео је Лозничанин Дејан Јовичић након што су му немачки лекари саопштили да је заражен коронавирусом и да га само на тај начин могу лечити. Где је “покупио” вирус, није сигуран, али, како каже, сваком ко не верује у постојање ове болести, потврдиће да је преживео “за длаку”

Дејан Јовичић, након одмора у Лозници од 5. до 12. марта, вратио се у Франкфурт, где је на привременом раду, а после неколико дана осетио је прве здравствене промене, не толико озбиљне, али довољне да посумња на грип. Није имао болове, ни температуру, а није ни кашљао. Благу малаксалост је покушао да отклони витаминима и чајевима, али није успевао и побољшања није било. Схватио је да има озбиљнији проблем.

– Из Лознице сам отпутовао авионом са аеродрома у Тузли, а смештен сам у Келстербаху у којем је франкфуртски аеродром. Најчешће питање које сам слушао, а које сам и сам себи постављао протеклих дана, било је – где сам се заразио. То је питање за милион долара и одговор на њега је немогуће знати. Инкубација траје 15 дана, а вирус сам могао покупити у авиону, могло се то десити и на градилишту, где сам радио последња три месеца, тамо су колеге из Бугарске, Румуније, Пољске и бивше Југославије. Довољно је било да неко кине у руке, потом оде до тоалета, а да ја уђем после њега и руком ухватим ручку на вратима, почешем се по носу и то је то – започиње причу наш саговорник.

Први симптоми слични грипу

Присећа се да му је лагана слабост кренула 31. марта, пробијала га је језа па је узео седам дана слободно да се лечи. Мировање није дало ефекта и било му је све лошије.

– Нисам имао класичне симптоме, а и чула мириса и укуса су функционисала нормално. Ипак, 7. априла отишао сам у приватну болницу код докторке нашег порекла. Она је одмах  посумњала на ковид-19 и написала ми упут за Клинички центар. Међутим, одатле су ме скоро отерали, чак ми ни температуру нису измерили. Пошто сам дошао на својим ногама, нису веровали да сам озбиљно болестан. Показао сам упут, али на крају сам морао да се вратим у стан. Са супругом у Лозници сам се редовно чуо телефоном и она је приметила да сам слаб, да отежано дишем и да нешто није у реду. А тачно је да сам већ губио кисеоник и једва дисао. Она је реаговала, позвала брата у Београду, он проналази комшију који живи у Франкфурту, а он, пошто зна немачки језик, позива хитну помоћ на моју адресу. Био је то 8. април, хитна помоћ је стигла, прегледали су ме и питали да ли хоћу у болницу, на шта сам без размишљања пристао, узео документа и телефон, и онако у мајици и папучама пошао с њима. У једном градићу поред Франкфурта већ је била спремна ковид болница, мислим још од момента када се у Кини појавио први случај заразе – објашњава Јовичић и додаје да је изгледала “као васионски брод”.

Срећа у несрећи

Као што само живот може да изрежира, имао је срећу да га ту дочекају “наши људи”, анестезиолог из Сремске Митровице и његова колегиница из Хрватске. Разговор на “домаћем” језику вредео му је, како каже, колико и добар лек.

– Милан и Инес су ме прихватили и, колико се сећам, прво сам био смештен у соби с кисеоником. Тад сам већ био “половичан” па се и не сећам свега најбоље. Снимили су ми плућа, извадили крв и Милан ми је само рекао да ме морају увести у кому како би ме даље лечили. У коми сам био све до 19. априла, пробудио сам се на Васкрс. Тад сам поново знао за себе јер кома је трајала седам дана, а “долазак себи” још четири. После сам од супруге сазнао јер се она свакодневно распитивала за мене, да су ме тих дана по 16 сати држали на леђима, па ме онда вежу и цео кревет ротирају да би ме окренули стомаком ка поду како ми се не би створио едем у плућима. Једна ноћ је била критична, то су ми после рекли, а само танка нит ме одржала међу живима – говори Јовичић с великом “кнедлом у грлу”.

После буђења био је на интензивној нези, а сестре и лекари су били толико љубазни да нема речи којом би то описао и, како наглашава, према сваком пацијенту су били исти.

Тамо није потребна “веза”

– У Немачкој ти веза није потребна, мада сам ја имао подршку неколико људи. И поред свега тога, тврдим да ми никаква веза није била потребна јер су о нама бринули на сваки начин. Спријатељио сам се са медицинском сестром Албанком с Косова, која зна српски језик и то ми је вредело дуката. Мишиће нисам осећао, нити сам могао да се померам па су ми телефон придржавале сестре док сам разговарао са својима – детаљан је Јовичић.

Уз сву негу и болнички третман, постепено је почео да се помера, враћала му се снага, а после седам дана са интензивне неге пребацили су га у друго крило болнице, полуинтензивно одељење где је био сам у соби с купатилом, како каже, као у хотелу.

– Многи другари ми данас кажу да сам имао среће што ме све ово задесило у Немачкој. Овде бих такве услове могао само да сањам. Иначе, по изласку из коме, мучили су ме кошмари, било је страшно, а снови толико јаки да сам био убеђен да сам их стварно преживео. После сам супругу питао за неке ситуације, па ми је она објашњавала шта је истина, а шта сан. Дуго нисам могао нормално да заспим јер чим склопим очи, враћају се ружне слике. Онда су ме почели припремати за одлазак у бању на опоравак и редовно су ми узимали крв на анализу. Радили су ми ултразвук срца и свих органа, толико прегледа нисам имао за цео живот – прича и додаје да су му физиотерапеути помагали да се покрене и помоћу ходалице прошета по соби.

После короне – на бањски третман

Уследио је одлазак у бању Бад Емс на рехабилитацију, у Институт за плућне болести и алергију, где се после два дана споразумевања на енглеском језику појавила жена која му је рекла да ће даље причати “по нашки”.

– Била је то Бранка из Херцег Новог, главна менаџерка бање. Имао сам терапију, масаже, тренинг у теретани и сваки други дан испитивања. Тим лекара се бавио мојим стањем и после два дана ми више нису дали ходалицу. Морао сам да ходам самостално. Пешачио сам 30 минута без ичије помоћи, добио упалу мишића, али је вредело. Ту сам провео 21 дан, упознао Грка који ме бодрио, а током лечења укупно четири пута су ме тестирали на ковид-19. Три пута сам био негативан још у болници и једном у бањи, тако да сад имам антитела. После бање сам се вратио у Лозницу и ту сам неко време на боловању. Потребно је да повећам капацитет плућа, али немам другу терапију. Потребна ми је физичка активност због кондиције и да се плућа рашире. Чујем да многи сумњају у постојање ковида-19, али ја сам се у то уверио на најгори могући начин. Осетио сам како то изгледа у реалности и зато се треба чувати, бринути о себи, али и о другима, а препоруке лекара примењивати. Ово није игра, ово је била борба између живота и смрти. Ето, ја сам преживео – поручује Дејан Јовичић.

Бела плућа

Када је Јовичић примљен у болницу, иако до тада није осећао никакву бол, његова плућа су била у потпуности захваћена вирусом и бела. Нашао се у категорији “тешких случајева”. Сада је здрав и као неко ко је добровољно дао крв више од 50 пута, то је недавно учинио и у Лозници. Хтео је да да и плазму, али му је објашњено да то мора да обави у Београду.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

ЗАВОД ЗА ЈАВНО ЗДРАВЉЕ, ШАБАЦ – Седморо новозаражених у Шапцу

НА ПАРАДИ ПОБЕДЕ У МОСКВИ – Међу гардистима осам Лозничана

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″