ВЛАДИМИР ЂУРИЋ ИЗ ЛЕШНИЦЕ – Последњи поткивач коња у Јадру

Ковачки занат је један од оних који изумиру код нас, али Владимир Ђурић (61) из Лешнице још увек томе одолева и наставља традицију свога деде од кога је научио све тајне некада веома цењеног посла. Како каже, својевремено је поткивао и по дванаест коња на дан, а данас толико не буде за целу годину
Владана Ђурића смо затекли испред радионице, која се налази недалеко од његове куће у лешничком насељу Мачковац. Мада је киша лила и отежавала му посао, он је смирено, као хирург, радио, једном руком придржавајући задњу ногу коња, а у другој држећи секач за копита. У пар наврата коњ се бунио, машући репом, ваљда је и њему сметала киша која се сливала с младог багремовог листа на његову црну гриву, а мајстор Влада, како га сви ословљавају у селу, објашњава да то сигурно није од поткивања јер коња замена потковица не сме да боли. То потврћује и Томислав Драгићевић из Лозничког Поља који је дотерао свог Сокола да му замени обућу.

– Кад би коња заболело, то не би ваљало, а код мајстора Владе нема промашаја. Коњу је око тридесет година, код мене је годину, а пре тога је био у Воћњаку, Зајачи, Шепку. Сад је на мом имању у Тршићу и редовно бринем о поткивању иако га не користим за рад. Волим те животиње и држим га из чистог задовољства – каже он.

Наставио дедин посао

Док сигурним потезима уз помоћ клешта и чекића “пришива” нову потковицу, ковач Владо објашњава како се нашао у овом занату.
– По струци сам машинбравар, а радим ковачки посао скоро пола века. Почео сам са петнаест година, а свему ме научио деда Љубиша. Иначе, моји стари су се доселили у Лешницу из Брадића, ту су се скућили, а деда је био познат ковач у крају. Моја струка, у којој сам радио две деценије, сродна је ковачком занату тако да сам се лако снашао. Нажалост, данас је све мање коња, ретко ко их има, па је и посла мање. Ето, својевремено сам поткивао по дванаест коња дневно, све четири ноге, а сада толико не буде за целу годину – прича наш саговорник.

Каже да одавде до Бадовинаца нема више ниједног ковача, односно поткивача коња. Има по селима оних који сами то раде за своје потребе, приучени, али то нису ковачи, каже Ђурић и додаје да неки “терају коње босе”, јер не раде са њима, можда само за неку краћу вожњу у запрези.
– Ретки су они који не прежу коње а да их поткивају. Међутим, потковица за коња је као ципела за човека, мора се мењати. Док се коњ поткива, док се гуле копита, као што људи секу нокте, то животињу не боли, али је потребна велика пажња и знање да се ексер не забије у погрешно место и повреди неки нерв. То коњ добро осети и буни се, опире, а што је најгоре, последице могу бити и кобне јер због тровања животиња може да угине. Потковица може да траје дуже, у зависности од тога колико се с коњима ради и куда се крећу. На асфалту се брже потроше и тада морају бити замењене новим, а ако се ретко коњи прежу, онда копита брже порасту него што се изгули потковица, тако да је она употребљива и даље. Неопходно је само да се скине, да се копита добро очисте и да се поново врати иста – детаљан је ковач Владо.




Потковице израђује сам, некада их је размењивао с колегама из других крајева Србије, сналазио се, поготово у јеку сезоне када није успевао све да постигне, да их направи и поткује. Нажалост, признаје наш домаћин, од овог посла више не може да се живи, али ни од пољопривреде, којом се бави. Каже, све је теже на селу, парцеле које обрађује мале су, а још увек није време да се пензионише иако има двадесет година радног стажа.

Радио је много и све постизaо

– Био сам запослен годину и по у Београду, овде у Лешници, на циглани, три и по године, као и у Лозници, у некадашњем предузећу “Дрина-Јадар”, где сам провео петнаест година, до распада. Ковачки посао ми је био додатни, радило се много, али сам постизао. Некада сам у радионици проводио ноћ да бих све завршио на време. Имам сав ковачки алат, покивам алатке, секире, али и њих људи користе све ређе. Појавили су се они који машинама секу и цепају дрва, па ни то више народ не мора да ради. Неки су прешли на гас или пелет, али ретко која кућа је без секире, а њу треба наоштрити и то се једино код ковача може урадити како треба. Оштрење брусилицом није најбоље, али и то људи раде, сналазе се, а многи и не знају да то неко мајсторски зна да уради. Рекао бих да и секира лагано изумире. Она не треба да буде као жилет јер мора имати одређену дебљину, али треба да се окали јер без тога се увија и није употребљива. Свако гвожђе које се обрађује код ковача мора да се загрева. Стругари то раде ножевима, али то је нешто друго – с пуно љубави о свом занату говори Владимир Ђурић.

Пошто има женску децу, наследника у овом послу нема и, како каже, сумња да ће неки од унука бити заинтересован да настави ово што он још увек некако одржава. Млади имају своје путеве, али би био срећан да своју ковачку радњу некоме остави и да на њена врата не стави катанац.

Асортиман

Владимир Ђурић покива секире, раонике, ашове, лопате, прави шарке, резе и клампе без којих се некада није могла замислити изградња крова и везивање грађе. Каже да данас мала привреда прави јефтине и неквалитетне делове за орање па народ користи раоник док га не потроши. Онда купи нов, а стари баци, не треба му оштрење, као ни ковач.

С. Пајић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

КАКВО ЋЕ ВРЕМЕ БИТИ У ЈУНУ – Никуда без кишобрана

СВЕТСКИ ДАН БЕЗ ДУВАНА – Пушење убија

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу.

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″