НАШИ СМО – Обећања
Време око Нове године вероватно је период када људи дају највише обећања, себи или другима. Тада се обично зарекнемо да од почетка нове више нећемо пушити, пити, лагати, варати, превише јести, смршати… (попунити по жељи) и слично. Или нам други обећавају, најчешће политичари, шта нас чека у години пред нама. Обећања се, углавном, дају олако, без промишљености, па се ретко која и испуне, али то је друга прича.
Чини се да целог живота слушамо обећања. Биће боље сутра, мало сутра, прекосутра. Кад се догоди ово, оно, углавном, стално је то нешто тако близу, а тако далеко. Они који воде ову земљу углавном су последњих година обећавали да нас чека тежак период, велике борбе, неизвесност и сличне “охрабрујуће” ствари, а сада се то променило па чујемо да нас чека бољи живот, али у наредних пет година. Добро је бити оптимиста, мада има она да је “оптимиста необавештени песимиста”, али боље да нас греје нада. Уколико будемо вредно радили, будемо стрпљиви још само коју годину, по који пут “само”, ето нам добрих времена. Онда ћемо моћи мирно да певамо “Мој је живот Швицарска”, планирамо не само летовање, него и зимовање, а о промени намештаја, гардеробе и обуће да не причам. Неки већ рачунају шта ће радити са просечном платом од 900 евра, а можда и више. Више не цвикам ни од пензије, има да се распиштољим са тих 400 и кусур евра. У ствари, биће то и више. Пензије ће расти, а пошто се граница за примање првог пензионерског чека стално помера, има да радим и у 80, а то је за неке три деценије, па ћу лагано да крцкам бар једно ‘иљаду еврића. Дошло ми да остарим моментално, али ваљда ћу издржати. Не жалим се.
Ако ће у 70 неко возити бус, или камион, седети за шалтером, шта је мени тешко да куцкам по тастатури. Једино треба дотад издржати све небулозе које се множе као луде. Овде човек мора да развије вештину “на једно уво уђе, на друго изађе” јер уколико бисмо све што нам сервирају примали здраво за готово, мозак би нам вриснуо као стари тв лампаш. Гледаш вести, чујеш Трамп нанишанио Иран. Трећи светски рат. Уколико се у то човек удуби, схвати да му спаса нема и онда га је угасио. Рецепт за преживљавање је онај, на једно уђе, на друго изађе, јер таква и сличне прљавштине могу, трајно, контаминирати наше мождане ћелије.
Ако погледамо ствари, глобално човечанство иде у рикверц или бар стоји у месту и не решава најкрупније проблеме. У јулу ће бити 35 година од рок концерта Лајв ејда који је одржан на Вемблију у Лондону и стадиону ЏФК у Филаделфији. Организатори су били Боб Гелдоф и Миџ Јур, а циљ је био прикупљање новца за помоћ гладнима у Етиопији. Данас иста мета, исто одстојање, према неким подацима, широм света 822 милиона људи пати од глади. Тако не мора бити, али јесте због ратова, климатских промена и неправедне расподеле богатства. Кад мислимо о томе? Никад, или ретко, по систему “сит гладном не верује”. Поготово не у јануару када на трпезу нанесемо хране као да неће никада доћи фебруар. Слави се сваких седам дана, хране има у изобиљу и ко ће тад мислити о гладнима. Исто тако богате европске државе не мисле о нама, заболе их за наше поделе, сукобе, светиње на Косову и Метохији, сад у Црној Гори, упознати су са нашом ситуацијом исто као и просечан Србин са политичким и другим приликама у Ирану, Сирији или некој афричкој држави. Коме је добро, не мисли о ономе коме није или мисли куртоазно, не удубљујући се у срж.
Дочекали смо 2020, прославили Божић, Стефандан, сад треба још да прегурамо Српску нову годину, Јовањдан и Савиндан и када нам новчаници и џепови буду почишћени као после најезде Хуна, знаћемо да је јануар завршен. Без обзира на то што је година нова у њу је свако пренео старе проблеме, али и наду да ће ова бити боља од претходне. Уколико не буде, патићемо се 24 сата дуже јер има 366 дана. Будимо ипак оптимисти да ћемо за годину дана бити ближи до тих 900 евра. Ваљда се бољи дани неће опет измаћи, а обећања, коначно, бити и испуњена.
Саша Трифуновић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
