МИРОСЛАВ МАРКОВИЋ, СТУДЕНТ И ФУДБАЛЕР У САД – Нигде није као на Балкану

Одличном студенту фудбал је омогућио да студије настави у САД где усавршава информационе технологије. У Србији се више учи, а тамо се стиче практично знање

Као и већина добрих, младих фудбалера и Мирослав Марковић (22) нашао се при крају средње школе пред избором којим путем наставити, одабрати фудбал, или факултет. Да је бар у једном од та два био слабији, избор би био лакши, али одличан гимназијалац и исти такав фудбалер каријеру је могао градити и у једном и у другом.

– Положио сам пријемни где год сам се пријавио, али на софтверском инжењерству нисам “упао” на буџет. Они са дипломама са такмичења имали су предност. Да бих уштедео на школарини, одлучио сам да се упишем на графичко инжењерство у Новом Саду. Не могу рећи да сам погрешио, али се нисам осећао испуњено. Знао сам да могу више, да не исказујем свој пуни потенцијал ни у школи ни у фудбалу. На крају је испало као да се нисам одлучио ни за једно ни за друго – прича Марковић.

Фудбалери, хероји универзитета

Док су његови другари напредовали, он је осећао да не постиже оно што жели. Онда га је прошле године ујак подстакао да настави студије у САД. Мирослав је још као средњошколац имао намеру да матурира “преко баре”, добио стипендију на Флориди и отворена врата ка универзитету у Мајамију, али то родитељима није рекао. Добио је 75 одсто стипендије  и када је чуо да треба доплатити десет хиљада долара, решио је да прећути. Није желео да породица трпи због њега. Разговор са ујаком оживео је жељу да настави школовање у Америци. Процес није био ни кратак ни лак, али је на крају стигао одговор. Мирослав се поново нашао пред избором, примљен је на четири универзитета.

– Пошто су и београдски и новосадски универзитети признати у свету, универзитет у Северној Каролини признао је моје дотадашње школовање, али и тражио да се ставим на располагање тиму четири године, што је значило да морам кренути отпочетка. Нисам био спреман на то и одлучио сам се за Мисури Вали колеџ у Маршалу, близу Канзас ситија. И они су ми признали све три године, али да би добио диплому америчког факултета, студент мора две године да студира тамо и положи 15 предмета плус основне које полажу сви, без обзира на то шта студирају – објашњава Мирослав.

Због бирократских заврзлама прво је наступао за други тим и пропустио добар део сезоне у првом. У финалу конференције коју игра други тим дао је два гола и допринео победи. Тренер, иначе Србин, објаснио му је да је систем такав да он располаже одређеним буџетом за играче, а то су, заправо, њихове стипендије, и мора да пази како га “троши”. Мирослав је један од студената са највишом стипендијом па “много кошта”, а није лако ни избацити некога из тима пред крај сезоне да би неко други заиграо. Ипак, на крају су се коцкице склопиле, доказао се и позван је у тим. Стицајем околности тим није добро прошао у конференцији па је, захваљујући ранијим резултатима, добио специјалну позивницу за национално првенство и прилику да се кроз бараж избори за завршницу.

– Играли смо против, на папиру, две боље екипе и успели. У другој утакмици сам асистирао код победничког гола и отада је све кренуло набоље. Мало ми је требало времена да се уклопим јер сам променио позицију, тамо сам нападач, али се сада сјајно осећам. У Ервину смо победили боље рангиране тимове, а онда, када нам је пут ка финалу био отворен, пропустили низ прилика и изгубили од лошијег тима. Потврдило се да, ако се пропусте шансе, стиже казна. Ми смо, ипак, остварили велики резултат, никада се није догодило да екипа која није рангирана међу 16 најбољих направи такав скок и буде седма. На нашем универзитету су нас доживели као хероје јер смо били једина секција која се пласирала на национално првенство. Не могу да се отмем утиску да бисмо освојили титулу да смо прошли ту несрећну утакмицу. Надам се да ћемо следеће сезоне на време успети да се изборимо за пласман и онда лакшим путем кренути ка врху – каже Мирослав.

На декановој листи

Када се ових дана врати у Маршал, очекује га гала вече на које су позвани само студенти који су захваљујући просеку од 4,0 стављени на тзв. деканову листу. Марковић каже да се на нашим факултетима више учи него у Америци, али и да се много тога никада неће употребити у пракси. С друге стране, тамо се више пажње посвећује ономе што ће се примењивати на послу.

– Нисам тамо из свих предмета научио оно што сам очекивао, више бих овде, али нисам сигуран колико би ми то касније користило. Допало ми се што тамо нпр. из конструкције и аналитике система сваки студент добије проблем који је имала нека фирма и задатак да га реши. Онда добијемо оцене и кажу нам како је стварно решен проблем па упоређујемо колико се то разликује од нашег решења. Тако видиш да ли си добро схватио, правилно размишљао и како би се снашао у стварној ситуацији. Пројекти више утичу на оцену него тестови који су, иначе, лаки, и драго ми је да сам их добро урадио – каже Марковић.

Никада није  маштао да живи у САД, само је хтео да види како изгледа тамо и да пропутује јер је то лепо искуство. Сада, каже, није променио мишљење.

– Не знам како људи одавде могу да живе тамо. Можда сам родољуб, али мени нема лепшег живота него у Србији, или бар на Балкану. Наравно, ако човек има услове за живот. Не могу да замислим да ми деца тамо расту. Нема дружења, иако има журки за младе. Овде се данас видиш с једним другом, сутра са другим, било кад можеш да позовеш. Тамо, када позовем некога у слободно време, помисли да нешто тражим, да има нечега иза тог позива. Можда ћу ширу слику стећи када мало пропутујем, али засад сам потврдио да бих пре у Европи живео, нарочито у Србији – каже Мирослав.

Он ће и после студија имати право да остане у САД још три године без визе и видеће да ли ће то искористити. Многи се, каже, преваре, осете да је тамо лако зарадити новац и не заврше факултет.

– Студенти са визом могу годишње да зараде 2.500 долара, а то се “на минималцу” у кампусу оствари са четири сата рада недељно. Велико је то искушење, али знам зашто сам отишао тамо и морам остати фокусиран на студије до краја, а после ћу одлучити да ли ћу на мастер тамо или овде – каже Мирослав.

Н. Трифуновић

Фото: ЛН и лична архива саговорника

ПРОЧИТАЈТЕ И…

”ПРИЂИ СРЦЕМ” И ДЕСЕТИ ПУТ – Дан када се у свакоме пробуди дете

ПОЗИВ ЗА УТОРАК – Трчање на Божић

Пратите нас и на фејсбуку, инстаграму и јутјубу. 

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″