НАШИ СМО – Икебана
Слика коју често можемо видети на ТВ екранима када се обраћају политичари износећи најновије информације, објашњена или ставове странке којој припадају је она на којој иза њихових леђа стоји читава свита насмејаних или забринутих лица, партијских сабораца који су ту да попут сенке и живог зида “одбране” и подрже свог предводника. То су, углавном, људи из странке, чланови или симпатизери, најчешће директори јавних фирми и установа, подмладак партије или, уколико је предводник председник државе, министри и чланови владе. У зависности од тога шта предводник треба да каже, ти људи, стојећи као икебана, заузимају сопствене позе, уобличавају израз лица и премештају се с ноге на ногу како би што лакше издржали до краја излагања. Да, баш тако, они су као икебана која често изгледа комично. Међу тим позадинцима буде оних у сакоима, парним оделима, али и спортски одевених, као и оних који не знају ни зашто су ту стали. Знају да им је речено да тако треба, па гледају у земљу, негде у страну, или у даљину, замишљено, чешће одсутно, спремни да на крају саге распале дланом о длан како би утисак наступа предводника био убедљивији, интензивнији и потпунији. Шта год предводник рекао и колико год то дуго саопштавао, улога “икебанаца”, људи из сенке, бића с друге линије је да аплаузом ставе тачку на И (или испод ускличника), научени да тиме остављају снажан утисак на све оне који прате њихове политичке мини-представе. Некада окупљање и постављање “икебане” траје дуже од саме представе а оваква обраћања, најчешће медијима, завршавају се брзим разлазима. Оде свако на своју страну, па не остане времена да човек некад пита нешто и некога од тих икебана-ликова. Да их пита како се осећају као декор, као сценографски реквизит, као неко ко се ништа не пита, ко нема ниједну реплику и коме подизање сценског платна не представља изазов и част што стаје пред његово величанство – публику (у овом случају народ). Да их пита по ком основу су напустили своје плаћено радно место да би ту стајали као хор бечких дечака (уз поштовање родне равноправности – увек са једним делом и девојчица), а да не отпевају ни ноту или се барем мало гласније накашљу, чисто да скрену пажњу да су живи, већ да би само тапшали или слушали нешто што их се, можда, апсолутно и не тиче. Вероватно није лако бити у улози икебане, али ни предводницима ништа мање није лако када знају да иза себе имају позадину од које барем половина није активно укључила мозак током излагања (илити представе). Реално, питање је коме је у овој представи теже и чија је улога мизернија. Тешко је замислити и ту пробу током које их у пар потеза “режисер” поставља, одређује им место и нивелише чија ће се глава више видети. У сваком случају, овакви наступи су потреба оних који су на власти, поготово апсолутистичких власти, како би показали степен своје привидне демократичности и спремности да свакоме (из својих редова) дају шансу да га народ види. Да види ко чини ту власт и да у њој нису само тамо неки ликови већ и њихови пријатељи, колеге, комшије, чланови фамилије, обични људи, али погодни за представу. Тахвом хармонијом доказују колико су сложни, јаки и моћни у спровођењу сопствене политике без обзира на то што у публици има и оних који су свесни њихове обмане и провидних рола којима остварују само своје личне и партијске интересе.
На жалост, у овако осмишљеним комадима често и опозиција добије улогу покретне икебане која се поставља искључиво на она места где сама себи може засметати и где сама себе може заклонити од оних који покушавају да је пронађу макар и у траговима како би цео политички игроказ имао барем бољу динамику, ноту узбуђења или, у крајњем случају – наде!
Наде да постоји хепиенд и спас.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
