СЕЛО ЈЕ МОЈ ДОМ (2) – Недостаје дечја граја

СЕЛО ЈЕ МОЈ ДОМ (2) – Недостаје дечја граја

Црнча је једно од највећих села у љубовијској општини. Осамдесетих година имала је више од 400  домаћинстава и око 2.000 становника, а сада их је мање од хиљаду. У планинском делу села један број домаћинстава је угашен, а млади одлазе у веће градове у потрази за бољим животом

Раде Самарџић, председник МЗ Црнча, подсећа да је село мало гушће насељено поред магистралног пута, али и истиче да су то углавном мештани који имају педесетак или више година.

– Млади одлазе већ чим заврше основну школу. Иду на даље школовање, а када заврше факултет, остају у већим градовима. Највише их је у Београду, али има их и у Новом Саду и Ужицу. Одлазе јер не виде перспективу у овој средини, нема шта да их веже за село. Нема посла, а и када га има, од плата које овде могу зарадити не могу пристојно живети. У селу ради рудник “Велики мајдан” и с поштовањем говорим о њему. Запослено је педесетак наших суграђана, плате су солидне и редовне. Међутим, тешко је очекивати да ће се млади по завршетку средње школе одлучити да раде у руднику у јами. Потребно им је нешто друго. Недостају мали погони у којима би се млади могли запослити. Можда је то начин да се одлазак заустави и да се привуку они који су отишли. Није ни њима сјајно у градовима, надам се да  би се могли одлучили на повратак – каже он.

Истиче да се мештани, углавном, баве пољопривредом, сваштаре и то је, како каже, најгоре. Поседи су мали, трошкови су велики, тако да нема много вајде. Оно што зараде, шаљу својима који живе у градовима, а то није решење, сматра Самарџић.

У селу има издвојено одељење ОШ “Петар Враголић”. Тренутно има 13 ђака од првог до четвртог разреда и четири предшколца. Учитељице кажу да је то помак у односу на претходну годину, али и даље је то веома мали број ученика.

Некада је у Црнчи радило шест, а сада само једна продавница, немају кафић или кафану, али имају дом културе који је обновљен захваљујући локалној самоуправи.

– Дом је у пристојном стању, али нема никаквих садржаја. Нема омладине која би могла да организује културне или спортске приредбе. Имамо два фудбалска клуба, немамо терен, а већину фудбалера “увозимо” из околних села. Локална самоуправа се труди да поправи инфраструктуру. Асфалтирају се путеви, али бојим се да је то касно јер нема људи. Имамо градски водовод, вода је квалитетна, али снабдевање струјом је огроман проблем. Бандере су дотрајале, жице “иду” по дрвећу, а чим дуне ветар, струја нестане и дешава се да удаљенији засеоци по неколико дана буду без струје и то никако није препорука младима да остану у селу или позив онима који су отишли да се врате – каже председник месне заједнице.

Ипак, оптимиста је и нада се да би изградњом мањих погона млади остали у селу и верује да би се неки од оних који су отишли у друга места одлучили да се врате.

– Волим ово село и желим да  оживи, да се поново чује дечја граја. Надам се да ћу то доживети – са сетом каже Раде Самарџић.

Слично говори и Зоран Полић из оближње Узовнице. Ради као матичар у месној канцеларији за ова два села и добро се сећа како су ова места била пуна људи који су вредно радили и пристојно живели.

– Узовница је према попису из 2002. године имала 914 ставника, а 2001. било их је 797. Сада нас има мање од 600. Када сам био основац,  школа у нашем селу имала је 800 ученика, а сада их има 120 од првог до осмог разреда. Младих је мало. Немају где да раде, и, углавном, одлазе у Београд. Путеви су поправљени и много су бољи него раније, али нема ко по њима да гази,  вода је градска, а струја је велики проблем као и у другим љубовијским селима. Имамо цркву, пошту, једну продавницу, обновљени дом културе – набраја он.

Полић каже да има младих брачних парова и верује да би остали у селу када би имали где да раде, верује да би се и велики број оних који су отишли вратио на своја огњишта.

Реновирање или рушење

Уз сами магистрални пут, у близини основне школе налази се лепа стара зграда видно оронула. Стара је више од стотину година и користили су је и предратна и послератна власт.

– Некада је то била месна канцеларија, а сада је ругло. Кров се урушава и питање је када ће се скроз срушити. Или је треба срушити или реновирати, а не да овако стоји. Зграда је лепа и требало би је сачувати. Када млади виде да оваква зграда пропада крај магистралног пута шта да очекују они који живе у удаљеним засоцима, шта њих може да привуче да остану. Не могу се сви проблеми решити одједном, али могу се одредити приоритети. Наше село је лепо и учинимо да тако и остане – каже Самарџић.

ЕЛН

Пројекат подржава Општина Љубовија

 

 

ПРОЧИТАЈТЕ И…

СЕЛО ЈЕ МОЈ ДОМ (1) – Приоритет путеви и нова радна места

НЕ ДЕШАВА СЕ САМО ДРУГИМА (7) – Кад се лопта издува

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )