НАШИ СМО – Срчаност
Као нација смо склони истицању своје дружељубивости, свог гостопримства и правдољубља, али и храбрости, непоколебљивости и мирољубивости. За оне који између свог јунаштва и лудости стављају знак једнакости, често кажемо да “имају срца”, а када неко “изгине” на терену зарад бода, победе, медаље или титуле припремамо му дочек какав се ретко где може видети. Истина, кад нешто крене по злу, неочекивано и не онако како смо прижељкивали (или типовали у кладионицама), онда смо склони критици и свезнању, које је изнад сваке званичне стручности. Срчаност ценимо када је неко покаже у тешким ситуацијама и најтежим тренуцима, баш као што се десило почетком недеље када је наш кошаркашки репрезентативац Василије Мицић донео одлуку да остане са својим тимом у Кини и учествује у четвртфиналном дуелу против Аргентине и поред тога што је дан пред меч сазнао да му је преминула мајка. Спорт није област у којој пливам, али толико смем да дозволим себи и кажем да овај гест има знак једнакости само са речју СРЧАНОСТ.
Изабрати останак на терену са селекцијом која брани боје отаџбине у моменту када си остао без најближег члана породице, чин је који не би требало коментарисати и поредити са било чим. О овој одлуци причало се дан пред важну утакмицу као да се њоме желео додатно истаћи значај предстојеће кошаркашке борбе, али за мене је у тој ситуацији сама утакмица потиснута у сасвим безначајан план. Ваљда се зато нисам ни разочарао исходом меча у којем смо изгубили са десет разлике. Чак да је било и обрнуто, осим спортске радости, у срцу бих највише осећао неизмерно поштовање према потезу Мицића. То је више од сваког спорта, од свега. Утакмица није ништа. Зато ни бројни коментари на друштвеним мрежама обојени критиком селектора Ђорђевића нису ме сврстали на ту страну. Ко сам ја да ценим, да критикујем или истичем да бих знао боље? Људи су играли, можда не у најбољој постави (ако и има боље, стварно не знам), али се на супротној страни нашао супарник подједнако жељан победе, коју је и остварио. Бољом игром, срећом или нечим трећим, то не бих анализирао.
Међутим, зачудило ме после те утакмице да смо за мање од 24 сата већ потиснули у фасциклу заборава радост коју смо исказали дочекујући наше одбојкашице, европске првакиње, српске царице! Те жене су показале срчаност до коске, оставиле срце и зној на мрежи. Оне су за понос и њихов успех никако не треба потискивати због једног кошаркашког минуса. Поготово не због фудбалских клацкалица јер та област више није ни за помињање. Питам се често ових дана – зар нама стварно треба толико нових фудбалских стадиона по Србији у тренутку када не можемо да изађемо на терен са једном солидном државном екипом, тимом који има барем делић срчаности наших одбојкашица? Милионске цифре које ће бити утрошене за најављену изградњу тих стадиона у најмању руку су застрашујуће. Ни у најлуђем сну није лако уснити да ће ти стадиони врвети од посетилаца, да ће се на њима играти “светски фудбал” или да ће добро доћи за тренинге клинаца и будућих фудбалских магова. Маг је управо потребан да то све оствари. Ко може да замисли неколико хиљада гледалаца на утакмици, било ког ранга, која се одиграва на терену у Лозници, само дан или два после сличног меча у неком другом граду који ће такође заблистати новим стадионом. Можда је то и могуће, можда је оствариво, можда навијачи и обични гледаоци једва чекају ново игралиште како би уживали у врхунском спорту и мајсторском фудбалу. Можда, ограђујем се, али такву наду тешко могу да увежем са реалношћу, мада бих, признајем, волео. Чешће чујем народ како негодује јер у времену када деценијама немамо скенер, о магнетној резонанци, али и многим дугим медицинским уређајима, знатно јефтинијим, да и не говоримо, подизање фудбалског стадиона упоређују са научно-фантастичним лудоријама непримереним ни у најскупљим холивудским филмовима. Срчаније је купити још који клима-уређај, заштитне завесе или бољи фластер, олакшати болеснима и запосленим медицинарима боравак, опоравак и рад у болницама него трошити новац за вештачку траву, рефлекторе, пластична седишта или кожне лопте за којима ће неко јурити замишљајући светску каријеру и гомилу пара.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
