НАШИ СМО – Ситуација
Постоје неке идиотске ситуације када просто не знате како да поступите. Да ли да некој ствари дајете на значају својим реаговањем или да искулирате као што радите када је у питању некакав дечји каприц дајући му времена да само увиди да то што ради није добро. Опет, са друге стране, имате и родитељску одговорност да процените да ли је дете кадро да само дође до тог сазнања. У случају Драгане Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења” “Лозничког недељника”, поступићу најнежније што могу имајући у виду да је она, како рече, “лака мета” и да иза ње стоји само “сто хиљада страна најбоље светске литературе и диплома Филолошког факултета, а на књиге је данас најлакше пуцати”.
Очекивала сам да ће, како ред налаже, њен одговор стићи на нашу адресу, али није. Она се определила да наставимо започету дискусију “преко плота”, па ево да је тако и завршимо уз најаву да се ја више нећу оглашавати по том питању јер ми не приличи начин.
За неупућене ауторка је у једном свом тексту упоредила писање ЛН са поступањем нациста према јеврејским књижевницима, а нас стручно оценила као дилетанте јер волимо као Фема да критикујемо, а никако да хвалимо. У одговору скренули смо пажњу на монструозност поређења ЛН са највећим крвницима у историји људске цивилизације и указали да би се једног дана могла стидети тог свог поступка, цитирајући стих из песме “Лорелај”, на коју се сама позвала, “На стене не гледа доле, већ горе гледа он” , упућујући је на логичан закључак да “Сваког чека нека Лорелај, ако не гледа по чему или по коме гази”. Да још поједноставим, у пренесеном значењу, Лорелај, чаробницу која је заводила морнаре стасом и гласом, у овом случају би могла да представља заводљива амбиција, а стене о које су морнари ударали, сопствена савест потиснута недоличним поступањем на путу до циља. То је, недвосмислени, контекст у који смо ставили цитиране стихове и није потребна никаква мудрост нити начитаност да би се разумела порука у којој нема ничег од “асоцијације на кобни завршетак”, само скретања пажње да увек: “Ко високо лети, ниско пада”. И ништа друго се ту није могло наћи, осим изговора за наставак теме: ЛН су исто што и нацисти – ЛН су, ево новог доказа, исто што и насилници, ЛН су и варвари јер пуцају у књиге. Убице књига, вау. То још нико није био у Лозници, а и шире. Има ту још много тога изреченог, али тешко је разлучити шта се тачно односи на нас, а шта на неке тамо друге, па ко се упеца, упецао се. Зато не могу да поделим став госпође Глишић, ауторке рубрике “Погледи и мишљења”, професорке српског језика и књижевности, председнице УО Центра за културу “Вук Караџић”, извињавам се ако сам нешто важно пропустила, да је неетично написати име особе којој се нешто јавно замера. Моје схватање етичности јесте да сте дужни да кажете на кога се тачно односи то што замерате како бисте дали прилику тој особи да вам одговори. Ништа мање значајно није ни то што именовањем “тамо неких” штитите све друге, недужне, које би неко погрешно могао да препозна и нанесе им неправду. Изузетак је, ако указујете на појаву, а нацизам у медијском деловању, богу хвала није појава, то је забрањена идеологија у целом свету.
Ето, ми смо се, срећом, тачно препознали и тако одагнали могућу сумњу о нацистичким склоностима неких других лозничких медија.
И шта ћемо сад, да ли и ми треба да поднесемо пријаву против ауторке Глишић, као она против нас, јер нас је поредила са Трећим рајхом, асоцирајући на њихову кобну историјску улогу и, ваљда, нашу медијску. “Претње ипак немојте, ако се не бојите закона, онда бар због људи који читају, јер могу следити тај пример безобзирности” поручује она нама, дубоко повређена нашим одговором на њену бруталну увреду, за коју је накнадно схватила да је била “оштра” , али не и неумесна, неприкладна, неприхватљива и недостојна њених сто хиљада прочитаних страна.
И све ово би могло остати на нивоу инфантилног дурења – удариш неког па после се жалиш учитељици како су, у ствари, тебе ударили, да није у питању извргавање руглу најболније медијске теме у Србији – безбедности новинара. У земљи у којој су новинари убијани и пребијани на кућном прагу, којима су бацане бомбе на кућу, уништавана имовина, којима се прети најдиректније преко друштвених мрежа, које појединци у Народној скупштини Србије прозивају као олош и стране плаћенике, које застрашују на најбизарније начине и против којих се преко “правоверних медија” води кампања континуираног блаћења, ово није тема за спрдњу и реторичке манипулације.
Али, ако се госпођа Глишић осетила угроженом, добро је да је поднела пријаву против ЛН, односно мене. Желим јој много среће и стрпљења јер пред тим системом многи од нас нису нашли заштиту. Што се мене тиче, ја им се више никада нећу обраћати. Али хоћу, врло радо одговарати на њихова питања као осумњичена, да видим како то изгледа у обрнутом случају.
Хвала на тој прилици и довиђења.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
