МАРИЈА МАРКОВИЋ, СНАЈКА ИЗ ДАЛЕКА – Из Африке у Јадранску Лешницу
Пре три године Марија је родну Екваторијалну Гвинеју заменила за живот у Србији и постала становник Јадранске Лешнице. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија
Због љубави се ради свашта, мењају се планови, навике, одлуке, а понекад и континенти. Тако је Марија због љубави са Бошком Марковићем живот у родној Екваторијалној Гвинеји заменила за адресу у Јадранској Лешници. Пре три године постала је стални становник села, а њен супруг је због посла и даље у њеној Гвинеји.
Марија је, како каже на врло добром српском језику, супруга упознала пре 12 година, забављали су се четири, а онда је он питао да му буде жена и осам година су у браку.
– Прво смо живели тамо, а овде долазили на одмор. Онда смо се договорили да са децом дођем у Србију како би она научила језик и упознала се са овдашњом културом и животом. Сада смо ми овде, а он због посла тамо, али се захваљујући новим технологијама чујемо и видимо свакога дана. Он сваке године долази на одмор, а и ја сам пре неколико месеци била у завичају. Први пут сам овде дошла сама и било ми је необично као и свакоме када стигне негде где није раније долазио. Осим што сам из далека још сам и црнкиња, али то уопште није била сметња. Бошкови су ме одмах лепо прихватили као и ја њих и ето ме у Србији – прича снајка из Африке.
У завичају има мајку, оца, а она је најстарија од седморо браће и сестара. Када је саопштила родитељима да одлази у Србију, нису били одушевљени, рекли су да је то “много далеко”, али су поштовали њену одлуку и само им је било важно да “све буде добро”. Марија је дошла са три ћерке, петогодишњом Марином, Марицом која је завршила четврти и Теслом која на јесен креће у седми разред. Деца су се одлично уклопила, добри су ђаци и говоре српски.
– Дружим се са комшилуком, прихватила сам овдашње обичаје и навике. Радим све што и свака домаћица, кувам, сређујем кућу, двориште, имам башту, домаће животиње. Спремам сва јела, колаче, торте, храна је иста, само се овде спрема на други начин и користе се другачији зачини. Сарму сам пробала у Гвинеји пошто су је спремали Срби којих је тамо пуно, а овде сам научила да је савијам. Не могу да спремам овде неке специјалитете из завичаја јер немам одговарајуће зачине, али сам правила колач од банана и свима се свидео. Лако сам се привикла на Србију јер су људи свуда исти, само им је боја коже другачија – каже Марија и уз широк осмех открива да ће на јесен породица бити увећана за још једног члана.
Много је јој се свиђа лознички крај, обишла је одавно Тршић, Бању Ковиљачу, Гучево, снег јој није био новина, али пре доласка у Србију није тако дуго била окружена њиме. За Србију је знала из историје и њен град Малабо је каже, као наш Београд, само што се налази на обали Атланског океана.
За њу је пуна речи хвале њена свекрва Слободанка која каже да је “веома задовољна снајом”.
– Она је баш добра, добра је радница, права домаћица. Има и свињче и пиле, башту, њиве, све ради. Мој отац је говорио да се по дворишту види каква је домаћица, како је у дворишту тако је у кући, а код ње је све на свом месту. Све зна да спреми, одлично одржава кућу и брине се о деци. Да јој није лепо, не би она овде остала – каже она поносно.
Док одрасли разговарају, девојчице се смешкају, а најстарија каже да је у почетку било незгодно због језика, али га је брзо савладала и сад јој је “баш лепо”. Има “много другова и другарица”, а највише у школи воли географију и историју. Марија је променила окружење, земљу, све због њеног Бошка, а живот је уредио да је тренутно он у њеној, а она у његовој домовини. Даљину “преваре” свакодневним разговорима преко интернета и чекају када ће Бошко доћи на одмор да поново сви буду на окупу.
Т.М.С
ПРОЧИТАЈТЕ И…
РЕГАТА ЈАЧА ОД КИШЕ – Пловити се мора
ПРВА ФИЈАКЕРИЈАДА У ЛОЗНИЦИ – Са коњима можеш да причаш
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
