НАШИ СМО – Друг

НАШИ СМО – Друг

Уђем пре неки дан у радњу с намером да купим сасвим други производ од оног који ми је привукао пажњу. Наиме, рафови су на три корака један од дугог и немогуће је да не приметите оне преко пута вас. Не мислим само на производе, мислим на купце пре свега. Дакле, преко пута су изложени купаћи костими, привучена тим шаренилом кренем да погледам и скоро се сударих са једном мајком и њеном ћерком. Девојчица би да још разгледа, али мајка је деловала прилично нервозно и ужурбано: “Молим те, крени одмах”. Али, мама, побунила се девојчица, молим те. “Одмах, рекла сам. Доћи ћемо други пут”, била је неумољива. И изађоше. Иза њих угледах, како ми се у први мах учинило, кћер и оца у поодмаклим годинама. Рецимо, она око 25, он у касним шездесетим. Стрпљиво станем који корак иза њих јер је радња мала и не можемо у исто време да разгледамо. Време прекраћујем тако што преко њихових глава погледом прелазим преко робе. Лево од мене стоје две продавачице и разговарају мимиком – једна преврће очима, друга подиже обрве, обе ми упућују чудне погледе. Учинило ми се извињавајуће. О чему се овде ради? Схватам да има везе са купцима испред мене. Девојка издваја један костим, па други, неодлучна је, узима и трећи, и све је деловало сасвим у реду док ми пажњу није привукло наметљиво понашање њеног пратиоца  које није деловало родитељски.  “Ово је за тебе, да се лепо виде и гуза и груди” – и препипа је ту пред нама и по гузи и по грудима. Она ништа, није ни трепнула, ни показала било какву емоцију, непријатност. Није га ни одгурнула, нити се за милиметар измакла. Ништа. Кренуше они ка кабини, опет на три корака од нас, ја се окрећем продавачицама с питањем: “Шта би ово? Он јој није отац?”

“Какав отац, он долази и са много млађим девојкама. Стварно је непријатно, извините”. Пар којем није било непријатно запосео је кабину, девојка испробава, он разгрнуо параван и коментарише њен изглед, крајње ласцивно. Продавачица ми се гласно извињава што немају слободну кабину, ако желим нешто да пробам, и ја само чух себе како кажем: “Све је у реду, сачекаћу да господинова ћерка заврши испробавање”.  Човек у шоку: “Нисам јој отац. Ја сам јој… друг”.

Окренем се и одем. Дођем кући и испричам укућанима шта сам урадила. Мало је рећи да су ме изгрдили сви одреда. Сутрадан, већина и на послу. Све што су ми рекли јесте на месту, знам све то и сама. ОК, јесте у питању добровољни однос две пунолетне особе, јесте да мене не треба то да занима, јесте то њихова приватна ствар, али није њихов приватни простор. Покушавам да објасним да ме је изнервирала бахатост маторог спонзора, примитивног и јадног у исто време. Није то било  одсуство самоконтроле пред лепом девојком, него  манифестација поседовања и порука свима у продавници: “Видите ме, а, какав сам ја баја”. Зато сам, ваљда, реаговала, желећи да покварим тај тренутак тријумфа беспризорности над пристојним васпитањем. Манифестацију моћи утемељену на чињеници да он има мало пара, а она мало самопоштовања. Њихова ствар, рекли су ми сви  моји којима сам испричала за овај случај. Њихова ствар престала је да буде само њихова, оног тренутка када смо сви ми у радњи постали њихова присилна публика. Укључујући пре свих девојчицу од петнаестак година, коју је мајка извела из радње да не гледа шта се све може са 1.500 динара, колико је коштао купаћи костим  девојке маторог спонзора. Да ли неко разуме шта хоћу да кажем и зашто сам реаговала без размишљања, инстиктивно, мешајући се у ствари које ме се не тичу? Сад, неко ће са разлогом рећи – каква је разлика између 1.500 динара или 1.500 евра или 150.000 евра. Да ли су цена и одвратност у обрнутој пропорцији? Наравно да нису. Нисам то ни хтела да кажем. Просто, ја сам први пут била сведок тако нечег и не могу да кажем да ли бих се следећи пут угризла за језик.

А, све ово сам испричала у уверењу да је овде ђаво однео шалу. Са неким стварима се не игра. Ако јавно промовишете проституцију, насиље, понижавање и покоравање као облик доминације моћи, то ћете и добити. Прво кроз медије, па онда на улици или у ресторану, продавници, као у мом случају, или, далеко било, у сопственој кући.

Заборавила сам да признам да сам осетила тиху радост када сам излзазећи из продавнице чула човека како резигнирано каже: “Нисам ја толико стар”.

Значи, правдаш се, добро је. Е, сад, бајо, размисли да ли ћеш следећи пут бити мало дискретнији пред нечијим дететом, вршњакињом твоје, може бити, унуке, помислих. А, можда сам само њој подигла цену.

Ко ће знати. И да ли је неког брига?

Зорица Вишњић

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Печалбари

НАШИ СМО – Рмбачење

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )