НАШИ СМО – 1886
Ако смо завршили са митинзима, пребројавањем, ламентирањем над подршком народа, ако је, за ову руку, снимљено довољно спотова за застрашивање новинара и ако су сви на радним местима, дајте да видимо шта ћемо са 1. мајем. Празник рада, незванични празник синдиката. Дан сећања како нам је добро било док смо на посао ишли као слободни људи, који су питали и које су питали. И који нису достојанство остављали у кући пре него што крену на посао. Да славимо или да кукамо, или да у духу 21. века поведемо дијалог о положају радничке класе који је овде као у Чикагу у 19. веку. Одрасли смо људи, да не губимо време на синдикате који нису успели да освоје ниједну газдинску тврђаву нити да наметну тему о кршењу основних радничких права у земљи. Чак ни када су им на тацни сервирани подаци као на пример у децембру прошле године када је Центар за истраживање синдикализма (ЦРС) објавио резулате истраживања на респектибилном узорку од 2.500 радника из пет категорија, и то по 500 радника који су у радном односу на неодређено време, на одређено време, “уговорних радника”, затим надничара, радника на црно и незапослених који траже посао. Половина испитаника у радном односу, и оних на неодређено и оних на одређено време, сматра да се њихова права не поштују, 69 одсто надничара и радника на црно да су потпуно обесправљени. Само између три и девет одсто у свим категоријама било је задовољно положајем. На питање која су им радна права била угрожена, 45 одсто испитаника је рекло да је то мала плата, рад без уговора о раду навело је 31 одсто, 28 одсто је рекло нередовна исплата зараде, 25 одсто нередовно уплаћивање доприноса за социјално и здравствено осигурање, 23 одсто је навело мобинг, неплаћени прековремени и ноћни рад 22 одсто, а дискриминацију и непоштовање радног времена 21 одсто. Да ћуте и трпе рекло је 86 одсто уговорних радника, 84 одсто надничара, 82 одсто радника на одређено време и чак 69 одсто радника у радном односу на неодређено време. Као разлоге за непријављивање навели су страх да не изгубе посао, увереност да се ништа не може учинити. У годишњим извештајима инспектора рада Мачванског управног округа редовно се понавља исто запажање – радници лажу да заштите послодавца!
Ако сте вољни да даље истражујете, потражите резултате истраживања међународне организације “Clean Cloths Campaign”, односно “Кампање за чисту одећу” која се бави условима рада и оснаживању радника у индустрији одеће и обуће. Око 100.000 људи у Србији, закључили су, ради за месечну плату од приближно 200 евра. Већина њих штеди чак и на храни, а обично не знају да процене колико би коштао одлазак на годишњи одмор. Често раде дупле смене, то јест 16 сати у континуитету, шест дана у недељи.
Вратимо се претходном истраживању у којем је на питање на чијој страни је држава, од 65 до 71 одсто испитаника одговорило је да “власт и држава штите интересе капиталиста”. И ето вам одговора на сва питања – зашто у Србији синдикати не могу да уђу у приватне компаније чак ни оних које потичу из земаља где је то цивилизацијска вредност, зашто радници пристају да носе пелене, зашто жене у једној фабрици пристају да носе црвену траку на руци у “оним данима”, зашто ћуте на неправду која се дешава њиховим колегама, зашто пристају да раде без одговарајуће заштитне опреме, зашто пристају да крајње сиромаштво данас замене за тоталну беду у старости без пензије. Ако хоћете, ту вам је и одговор на питање које сте ових дана здушно постављали на све стране – зашто се људи из јавног сектора злоупотребљавају у политичке сврхе и зашто се једно радно место већ шест година врти као глава шећера.
На свако питање полазиште у одговору је исто – зато што овде мрцварење људи предуго траје, зато што се “лоши услови рада доживљавају као нешто што је нормално, нормална је атмосфера минимума законских права, као и игнорисања незаконитог рада послодавца” (ЦРС). Постаје нормално и што људи масовно одлазе и што је радне снаге све мање.
Да ли је нормално то што смо ми земља којој је најјачи адут пред инвеститорима најјефтинија радна снага у Европи? Мени није.
Па ако смо исцрпели све важније теме и ако нема пречег посла, хајте да се правимо да смо нормално друштво и да разговарамо о елементарном људском достојанству, а ако ту нема шта више да се каже, хајте да причамо како је био тежак живот чикашких радника 1886. године. О нечему морамо причати за 1. мај, такав је ред.
Зорица Вишњић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАШИ СМО – Објективна необјективност
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
