НАШИ СМО – Забрана

НАШИ СМО – Забрана

Министар просвете, науке и технолошког развоја Младен Шарчевић покренуо је иницијативу за укидање забране запошљавања у просвети. Шарчевић је оценио да укидање забране неће угрозити буџет јер се и они на одређено већ финансирају из државне касе.

„Контрапродуктивно је да око 25.000 људи ради на слободним нормама и већ пету годину су у неповољном статусу“, рекао је министар отварајући то питање пред Фискалним саветом. Да ли се обратио на праву адресу или не, могли бисмо да спекулишемо, али  да је закуцао на отворена врата, јесте. Фискални савет више пута је упозоравао да је предуго трајање ове мере, коју је, како тврде, требало укинути још 2015. године, угрозило кључне делове јавног сектора  којем недостаје три хиљаде здравствених радника, 500 у Пореској управи, 300 у инспекцијским службама, државној и локалној администрацији. Увођење забране запошљавања зауставило је у периоду 2014–2017 раст укупне запослености у државном сектору за готово 36.000 људи или седам одсто, али је у истом периоду број запослених на одређено порастао за скоро 10.000, док је број радника по уговорима о привремено-повременим пословима увећан за више од 5.000. Од децембра 2017. до септембра 2018. године број стално запослених смањен је за 3.300, али је истовремено порастао број радника на одређено за 1.500 и на привремено-повременим пословима за 5.300.

Ипак, има мишљења да је број новозапослених у јавном сектору знатно већи јер  јавна предузећа и установе запошљавају раднике на привремено-повременим пословима преко омладинских задруга и приватних агенција за запошљавање. На тај начин се зараде запослених пребацују на „трошкове услуга“, чиме се фиктивно приказује мањи трошак за запослене. Овакво ангажовање радника, уместо законски дозвољених 120 дана, траје и по неколико година.

Колики су стварни финансијски ефекти забране запошљавања, а колика је штета од ње, може се посматрати из неколико углова. Из мог угла већа је штета него корист и за то нудим ове аргументе: свака административна забрана изазива корупцију, а корупција у запошљавању у јавном сектору код нас је на ендемском нивоу, до те мере да се подразумева и да се због тога нико посебно не узбуђује. И не стиди, да до радне књижице дође преко партијске или девизне и не плаши да то и омогући. Забрана запошљавања то је подигла на мало софистициранији ниво и било би интересантно знати, на пример, податак колико је људи за протеклих шест година попуњавало једно радно место и колико је њих добило обећање да ће бити позвани чим се створе услови. Даље, колико је тих људи узело или већ имало партијске књижице спремни ко запете пушке да ураде све што се од њих и тражи и не тражи да оправдају поверење, укључујући ту и целу фамилију. Колико је оних одраније запослених развило параноични страх од губитка радног места, колико њих ради преко граница својих могућности не жалећи се никоме, осим укућанима од поверења. Даље, било би важно утврдити и компетенције новопримљених и последице њихове стручности на опште добро, а нарочито би било важно упоредити их са квалификацијама оних који су без икакве шансе да дођу до таквог радног места. Оне које ја познајем са обе стране и за које сам чула,  нису за поређење. Нарочито, ако се узму за пример кадрови мањинских коалиционих партнера. Што неутицајнији партнер, то већа кадровска брука. Квота их, ваљда штити. И тако дођосмо до тога да објективно и нема довољно места и за партијске потребе и потребе друштва, па су прекобројни у реду где се цени знање и права диплома, а ми који остајемо ламентирамо над нашом паметном децом која одоше у бели свет и то без неког посебног узбуђења, просто, лаконски, констатујемо како овде више неће бити ко да нас лечи, да нам чува децу, поправља технику. Лицемерно, зар не? Одузмете некоме наду, а онда жалите за њим, жалећи над собом. Нада нам треба, треба нам одговорност за опште добро и треба нам грађанска храброст да то гласно и кажемо. Никакве забране, никакви страхови. Никаква радна места као глава шећера!

И да, треба нам закон о забрани злоупотребе запослених у јавном сектору у политичке сврхе о чему размишљам откако сам видела митинг подршке Јутки из Бруса, и све оне жене из локалних јавних предузећа, а међу њима и једну која је простодушно рекла да је дошла зато што јој је директор рекао да треба да брани председника који је хлебом храни. Као што смо деведесетих заштитили децу, данас треба заштитити достојанство одраслих. Укинимо забрану, развежимо језик као пристојни људи, не као политичари. Председник је рекао да хоће дијалог са грађанима, па дајте предлог. Ево, ја кандидујем тему – зауставите партијско запошљавање испод жита, одрекните се послушних, окрените се паметним, запослите своју личну луду да чујете оно што од неподобних нећете јер вас они нервирају.

Одох ја у монолог, а залажем се за дијалог. Тачка.

Зорица Вишњић

П.С

Ако се неко сећа колумне под насловом “Ћуткање”, ево да кажем шта је после било. Стигла нам ризла у комшилук. Из поузданих извора сазнајем да је градоначелник прочитао.

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАШИ СМО – Заборав

НАШИ СМО – Да марта не буде

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )