НАШИ СМО – Лилипутинци
Ако је неки догађај обележио почетак друге половине јануара, после Нове године, Божића и Српске нове године, онда је то свакако посета председника Руске Федерације Владимира Путина нашој престоници. Од слетања на београдски аеродром, преко уручења ордена председнику Србије, до посете Храма Светог Саве, све се могло гледати и на малим екранима, а све оно што није било на телевизији, већ сутрадан појавило се у штампи, на друштвеним мрежама и порталима. Ту смо видели како изгледају српски мигови док над нашим небом прате летилицу председника Русије, снимљени камерама руских новинара, али и како за време свечаног ручка уважене госте песмом забавља министар Ивица Дачић, увек спреман да се лати микрофона и покаже свој музички таленат. Додуше, можда је и имао посебан разлог да пева јер смо сви видели да се Путин само са њим и патријархом изљубио, што, ваљда, треба да значи да се већ добро знају, поштују и да се радују сваком новом сусрету. Многи су мишљења да је наш министар, ипак, мало претерао и да се не мора свака званична посета претварати у циркузантску представу, али човек је, веле други, из народа и воли да се забави и, за разлику од преозбиљних политичара, понекад и насмеје. Мене је то помало подсетило на она времена када су комшије Хрвати запевали “Данке Дојчланд”, а ми их моментално натакли на стуб срама. Никоме тада није било претерано до смеха. Истина, осмех с лица није скидао ни председник Александар Вучић, чак се чинило, далеко било, да ће му у једном тренутку позлити од те милине која га је обузела док корача у корак с великим Путином. Заруменео се и уцаклио очима, као када удари холестерол после божићне трпезе и притисак скочи на двеста. Срећом, све је прошло без инцидената, ако изузмемо оно што смо накнадно видели у медијима а то је изненадно појављивање Војислава Шешеља у крипти Храма Светог Саве и његово, протоколом непланирано, руковање и кратко чаврљање с председником Русије! Кажу да се јадни Воја пет сати скривао у некаквом магацину само да би пресрео човека којег поштује и да би му лично рекао да се противи уласку Србије у ЕУ, а да се залаже за чвршће повезивање и унију са братском Русијом. Појавио се као дух из чаробне лампе, али се Путин није пренеразио већ му је пружио руку и рекао да добро зна ко је радикал Шешељ. Како је ово било могуће поред оноликог обезбеђења, то ми није сасвим јасно, али све се, ипак, за Шешеља лепо завшило. Лепо је Путин реаговао и на шарпланинца Пашу којег му је председник Вучић даривао, а и штене је врло јасно показало да добро зна коме треба да се умиљава. Урођен је то инстикт за опстанак. Лепо су се показали и наши суграђани. Почасног грађанина Лознице ваљано су дочекали – ко добровољно, ко по “препоруци”, али конвој од петнаестак аутобуса био је пун путника из Лознице до Београда. Отишли су тихо и без велике помпе, готово у илегали, “самоорганизовано” и “самоиницијативно”. Е, сад, тамо код “Москве”, стопили су се са осталим грађанима пристиглим из других градова Србије створивши живу реку која се сливала преко Славије ка Врачару, али то је и био циљ, кажу, да се покаже јединство народа Србије када изражава симпатије преме првом човеку Русије. Ко је од њих видео Путина не знам, али да су били на месту догађаја сви смо видели већ наредног дана када су почеле да се појављују фотографије и селфији на фејсбуку. Ова екскурзија, претпостављам, морало је нешто и да кошта, барем да се напуне резервоари аутобуса горивом, обезбеди вода за пиће и понеки сендвич умотан алуминијумском фолијом. Ко је платио – не знам. Било је и аутобуса на спрат, па рачунам да нас је у Београду представљало барем хиљаду Лозничана, запослених и незапослених, радника и директора, који су, надам се, тај дан евидентирали као изостанак с посла, а не као службено путовање с одговарајућом дневницом. На срећу, или на жалост, али изостанак свих њих није се ни осетио на местима где, иначе, примају плату.
У некој још ненаписаној књизи писац би лагано могао да нас назове лилипутинцима, јер се често и понашамо као малени људи уплашени пред ауторитетима. Лепо је то што је потписано неколико значајних уговора, лепо је и што настављамо пријатељство са Русима, немам ништа против да се виђамо и чешће, али не сматрам да је, ако са било ким негујеш братске и пријатељске односе, прикладно полтронисати до граница понизности зарад опстанка добрих односа. Путин можда јесте у овој причи Гуливер, без обзира на то што је наш председник знатно виши растом, можда међу нама има много оних који се куну у Русе и Русију, али не верујем да улогом лилипутинаца можемо добити нешто више од онога што је “неко негде већ давно записао”.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
