НАШИ СМО – Плазма
Са ким све нисмо ратовали кроз историју, али да ће неко мучки ударити “плазма” кексом како би нас отерао са Косова, томе се нико није надао. Такав сценарио тешко је ко могао замислити, а посебно народ навикао да се вековима ослобађа од угњетавања придошлих душмана. Но, као што смо видели прошле седмице и то су косовски Албанци урадили одговарајући на српску “победу” и одбијање захтева такозваног Косова за чланство у Интерполу. Уместо рушења српских светиња, паљења крстова и скрнављења православних гробаља, на шта смо већ навикли, удари нас тачијевско-харадинајска влада стопостотним таксама на робу коју шаљемо у јужну покрајину. Истина, није им то било довољно, па су љутњу и силу доказивали и хапшењима Срба, малтретирајући их пред породицама и избацујући их из постеље зарад тобожњих полицијских истрага о убиству несрећног Оливера Ивановића. Гледајући како косовски Албанци и њихови политички представници пале кутије са српским “златним пеком” и “плазма” кексом, већина нормалног света је помислила колико је све то ненормално.
Главна вест, која је обележила тај дан лагано је сплашњавала, па се већ почетком ове седмице почело говорити како је несташица српске робе на Косову и Метохији могућа, али да су залихе још увек на задовољавајућем нивоу. Народ питају како подноси кризу, а он одговара да је већ навикнут на разне недаће па му поскупљење векне хлеба, литре млека или “плазма” кекса и не пада најтеже. Преплашенији су они којима здравље зависи од редовне терапије и лекова којих је све мање на стању у апотекама. Онда су кренуле приче како ће све ово Србији створити велике трошкове на дневном нивоу, али да ће држава заштити животе својих грађана по сваку цену. Међутим, оптимизам као да је утихнуо. Чак се и председник државе изјаснио да смо сада корак даље од почетка на којем смо били пре неколико година када су започети мукотрпни преговори око Косова, па се човек запита, а шта онда да мисли српски живаљ у “срцу Србије”. Тешко је одгонетнути и на питање – колико смо сви заједно глупи када нам точак историје није оставио у главама ниједну запамћену лекцију. Од нечега у шта смо се клели живећи као Југословени, направили смо кланицу и паклени казан у којем сами себе крчкамо, некад на тихој, а врло често на јакој пушчаној ватри. То је тешко разумети.
Ето, после три деценије, прошлог викенда нашао сам се на истом месту на ком сам као војник ЈНА стајао заједно са другарима из Словеније, Хрватске, БиХ, Војводине и састављао оркестарски репертоар за вечерњи наступ у новосадском Дому армије. Пред истим вратима смо седели и посматрали Лале како полако, без журбе, корачају центром града насмејани и расположени да срдачно махну и поздраве нас војаке. Иза тих врата данас више није Дом ЈНА већ банка на чији зид сам био ослоњен уживајући у концерту Звонка Богдана и Здравка Чолића док се испред мене хиљаде, или десетине хиљада, свеједно, нека процењује онај коме је до тога стало, насмејаних и дружељубивих људи окупило на прослави стогодишњице присаједињења Војводине Србији. Истина, питање је ко је ту дошао због церемоније, а ко због Чоле, али је добро расположење било очигледно. Није било лако отргнути се мисли – па зар није лепше овако, зар нам није свима било боље док смо били заједно, зар је сада некоме боље док се копрца и понизно чека да докучи праг Европе као битна и самостална држава. Зар је боље сада скакутати пред Кинезима, Турцима или Немцима, бојажљиво их дочекујући у свом атару и молећи за свако радно место? Чак им нудећи и оно што никоме своме не бисмо дали. На шта ћемо личити када будемо прослављали век и по, или два века од Првог светског рата тешко је и замислити. Неки ће увелико орати небеске њиве, али ови клинци, данас опијени неквалитетом, неморалом, неизвесношћу и ко зна каквим другим опијатима, тешко да ће се сећати српског хероја са Гучева и Цера, српког језика, писма и ћирилице. Можда само “плазма” кекса, ако и њега до тада стоструко не опорезују и “укину”.
Слободан Пајић
ПРОЧИТАЈТЕ И…
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
