НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (8) – Ништа више није моје
Договорили смо се да се у овом тексту он зове Душан. То име му се, каже, свиђа и жао му је што га није дао свом првенцу – “можда би повукао на име, па би му и душа била боља”. То нам је рекао на крају разговора у једном случајном сусрету на лозничком гробљу где је дошао да запали свећу млађем брату. А разговор је почео сасвим безазлено, као и сваки други у таквим околностима, о годинама, времену, а убрзо се претворио у причу о злоуптребљеном уговору о доживотном издржавању
Похвалио се да има близу деведесет година, не зна тачно када му је рођендан, није тај датум из личне карте, мајка му је причала да је рођен око Митровдана. Цео живот провео је у родном селу које је напуштао само док је служио војску у Нишу, док је ишао својим синовима на заклетву у војне јединице у Билећи и Новом Саду, а једном је био код млађег сина у Београду. И у Лозницу која је близу, иде само када мора.
– Једном сам мислио да идем ту код нас у бању, али жена се разболи, имање велико и ја не одох. Много сам грешио што нисам више пазио и на себе и на њу. Умрла је сиротица, а само је за посао и кућу знала. Дај да урадимо ово, дај да урадимо оно, дај да школујемо децу, да направимо нову шталу, нову кућу, да њима остане више. И живот прође. Стално се бринула да не будемо гладни у старости па ме је терала да уплаћујем за пензију. Ето, све је прошло кроз моје руке, а ништа немам и више сам гладан него сит. Не бих могао ни брату на гроб да дођем да немам бесплатну карту.
Погрешио сам ко нико мој
Наступила је кратка тишина, довољна да се смири, обрише сузе и поврати самоконтролу. На питање са ким живи и има ли пензију, вели: “Имам лепу пензију 11.760 динара, било би то мени довољно, ал’ није моја”.
– Ништа више није моје. Ту сам погрешио ко нико мој, све сам преписао старијем сину. Млађи се није бунио, али није му право. Знам ја, видим по њему, ништа не говори, али све ређе долази. Зато сад и ћутим, не смем да му испричам моју муку да се не завади са братом. Крив сам, нећу да будем још кривљи, али нећу ваљда још дуго. Нико ми у фамилији није оволико дуго живео – каже, отварајући душу пред потпуним незнанцима.
На наш комплимент да одлично изгледа за своје године и жељу да још дуго поживи, каже: “Не ваља то, човек остане сам. Мојих вршњака више нема, ове млађе ништа не занима, они мисле да све знају, а да си ти чим си толико стар, већ излапео и да ништа не знаш“.
– Има једна младица, тамо близу нас. Она ми каже да могу увек да дођем код њих кад ми се пије кафа или ако сам гладан. Донела би она мени нешто, ал’ не сме од мојих. Неће да се замера. Нисам ја њој ништа причао, не жалим се ја никоме, али видела је сама. Кад сам им преписао све, после неколико месеци, чим је прошла слава, они мене иселе у летњу кујну. Каже снаја да лупам вратима и да их будим пре зоре или ноћу кад идем у купатило. После су ме одвојили и од стола, смрдим деци на шталу. А, право да вам кажем и не улази ми се тамо кад где год седнем, сметам. Што год кажем, лупам. Само кад дође млађи син, они сви фини. Седи деда, узми деда… само да нам деда поживи. Срам их било, а кад он оде, иди ти деда у своју кућицу, а ми ћемо кад се смилујемо да ти донесемо нешто. Да имам фрижидер и решо, лако бих. Нешто бих себи спремио са оволиког имања. Свега има и у башчи и у штали, а ја треба да зависим од њихове воље.
Каже да је здрав, само га кости муче. Има вели, гадну костобољу, грчи му прсте, боле га колена и пете. Водио га син у Београд зато што су га “ови” излагали како у Лозници лекари ништа не ваљају и да не знају шта ће са мном, где да ме воде. У Београду су га прегледали и преписали лекове које мора да пије до краја живота.
– Било ми је много лепо код сина и снаје у Београду. Бог их поживео, свуда су ме водили. Кажу, ето деда требало је да се разболиш па да дођеш. А мене срамота. Огрешио сам се гадно. То што сам лекова донео од њих у кеси и би. Кад сам их попио, кажем снаји, која узима моју пензију, да ми купи друге кад оде у Лозницу. Ништа није на рецепт. Јесте један, али најјефтинији. Оде она и не донесе све. Вели, деда много ти скупи лекови, треба ти четири хиљаде. Велим, могу од моје пензије да купим три пута толико. Она ме гледа у очи и каже: “А ја да те храним и перем, да ти плаћам струју”. Па ваљда и ја нешто привређујем.
У шталу нико не улази осим мене, али то се не рачуна. Ништа се моје не рачуна више – каже.
Само да се деца не заваде
Покушавао је да разговара и са сином о томе. Рекао му је да је грех то што раде, да се човек и на куче сажали кад га нешто боли, а камоли на оца. Он је после тога отишао и купио лекове. Међутим, деда се пожалио да га боли стомак јер је “озебао”, а снаја је онда утврдила да је то од лекова које пије и да не треба бацати паре више.
– Каже она да ја много кукам, да мора нешто да ме боли када сам једном ногом већ у гробу. Јутрос ми је рекла када сам тражио паре за свећу: “Ето, како те сад ништа не боли кад можеш у Лозницу”. Кажем јој да хоћу да одем док је лепо време, можда ми је последњи пут, а она мени: “Нисмо ми те среће”. Шта год да кажем, она изврне како њој одговара. Кад дође син, она се жали на мене, све лаже, а он јој верује. После ме и он изгрди као да сам ја малоуман. Да сам богдо, па да ништа не видим и не чујем.
Питамо га да ли се коме поверио у селу, да ли неко зна како му је. Објашњавамо да може да се обрати Центру за социјални рад, полицији, Црвеном крсту или доктору када оде. Да они не смеју тако да се понашају, да може да поништи уговор о доживотном издржавању. Наговарамо га да каже поштару да пензију даје само њему у руке, а не снаји…
– Пробао сам, међутим, снаја је убедила поштара да сам ја сенилан да затурим паре и да после не могу да нађу, и ја од бруке више нисам хтео да покушавам. Не интересује то никог у селу, нико то и не види, само она младица, али ни она не зна све. Само наслућује. Бојим се да се не прочује, да се деца не заваде. Када бих могао из почетка, све бих другачије, не бих ником ништа дао за живота. И не бих искобио једно дете и то боље. Сад шта ми је, ту ми је.
Некада је лакше отворити душу потпуном странцу којег никада више нећете срести. Питали смо га да ли смемо његову причу да искористимо за новине да и други чују и извуку неку поуку. Рекао је да може, али да пазимо да га “не завадимо са децом”. Причали смо дуго још и обећао је да ће још једном разговарати са старијим сином и да ће му рећи да ће све испричати млађем.
– Тражите од поштара да Вама на руке даје пензију, немојте то да заборавите, кажемо.
ЕЛН
ПРОЧИТАЈТЕ И…
НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (7) – Свака његова реч је тежа од олова
НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (6) – Кад удари онај кога волиш
data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″
