НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (3) – Тежа брука од ударца

Живот старима доноси много потешкоћа, али се разликује по томе да ли се “јесен живота” троши у граду, или на селу. Поред тога, старима у удаљенијим селима, са лошијом инфраструктуром, много је компликованије него онима који су близу градским центрима, или су у већим селима која имају, пре свега, добру здравствену заштиту, односно амбуланте. Осим тога, на селу и данас вреде неке старе вредности па се и о породичним проблемима не говори, или тек када “кап прелије чашу”

У селима мештани, али и председници месних заједница, тврде да нема насиља, односно да не знају за такве примере, а “да их има, сигурно би се сазнало”. Само у једном селу навели су пример, али “не тако свеж”, да је  син малтретирао оца. Кажу, одао се пороцима, волео коју чашицу више па малтретирао оца, умео и руку да подигне на њега. Када је дара прешла меру, у једном од тих налета отац је, бранећи се, мотком ударио сина. После је полицији рекао да није више могао да трпи и замолио их да, уколико могу, омогуће његовом сину стручну помоћ, да га врате на прави пут јер ће тако помоћи и једном и другом.

Овде је то и даље породична ствар

– Старији људе и даље држе много до части, угледа, и не говоре о насиљу, уколико га има. Ћутаће уколико су занемарени, ако живе у лошим условима, а у истом дворишту са децом која се башкаре у кући на спрат. Неће се пожалити ни ако насиље постане физичко јер их више од удараца и понижења боли брука. Неће да она “пукне”, да фамилија изађе на лош глас, да оцрне, осрамоте сина, ћерку, или унучад. Са друге стране, вероватно, не траже заштиту јер немају где из заједнице са насилником, нису довољно ни упознати са својим правима, немају поверења у институције и не желе да оду са свог огњишта у неки старачки дом, или сличну установу. Насиља, неке врсте, могуће је и има, само је питање да ли га стари, пре свега, препознају, или то објашњавају себи на неки други начин правдајући насилнике “своје крви”. Углавном, о томе се, уколико таквих ствари и има, готово никада не прича – објашњава мештанин једног од лозничких села који из личних разлога није желео да му се име уз ову тему појављује у новинама.

А, када смо му предочили да је насилник тај који по закону мора да напусти кућу, а не жртва, рекао је:

– Тек на то не би пристали. То би за њих била велика срамота. Они су куће правили због деце и где да их избаце на улицу. Радије би умрли. Зато су они спремни да оћуте и отрпе све. Међутим, проблем је што то нико други из села не би ни пријавио. Људи мисле да не треба да се мешају у туђи живот. Неће да се заваде са комшијама, а када се деси неко зло, онда сви погну главу – каже он.

Милан Веселиновић, члан Градског већа задужен за месне заједнице, слаже се да ће старије особе зарад чувања угледа и у жељи да им неко не приговори како нису добри домаћини, пре трпети и ћутати, крити шта им се догађа, него се пожалити због насиља и потражити помоћ надлежних служби.

На селу се ради до краја живота

Он истиче да је живот старијих на селу другачији од живота њихових вршњака у градским срединама. Старији људи на селу углавном су много, и дуже, активнији од својих парњака у градовима јер око куће увек има нешто да се ради. Нахране домаће животиње, обиђу башту, оду у њиву, они немају времена за доколицу јер желе, докле год их ноге носе, да буду активни и доприносе напретку свога домаћинства.

– Њима је време испуњено, углавном живе у домаћинствима са децом и унучадима, има неко да их послуша,  помогне шта треба, поразговара. Они имају своју улогу и у здравом домаћинству њихова реч се још увек чује. У селу су људи још блиски, нису отуђени, постоји комшилук. Увек се нађе неко ко старој особи помогне, скува чај, спреми јело, донесе таблету, и тога има у свакоју улици, мали, сокаку. Људи где то треба, осете, сами реагују и то су предности живота на селу, да нема те врсте солидарности, било би јако тешко – каже он.

Наравно, објашњава Веселиновић, има и људи који живе сами јер у борби за егзистенцију, или у потрази за бољим животом млади одлазе па остају домаћинства на плећима старих родитеља.

– Уколико не могу да обезбеде довољно за све, млади људи, уколико треба да бирају између родитеља и своје деце, вероватно пре бирају своје потомство и одлазе са села. Опет, стари не желе да продају земљу у нади да ће се деца једном вратити, а деца би опет желела да њихови родитељи продају њиве и шуме, да их ништа не веже за село. Има зато и оних који су усамљени, поготово ако немају брачног друга. Таквима много значи да их неко обиђе, каже коју реч јер им често највише фали управо разговор, да са неким размене коју. Такви се, и када им неко дође, прво исплачу од среће па онда разговарају. Има и болесних, који сами себе не могу да услуже, и требало би наћи могућност да се таквим особама омогући боравак у некој установи која ће их примити и пружити им неопходну помоћ. Има старачких домаћинстава, нажалост све више, јер млади одлазе за послом – прича Веселиновић који и сам живи на селу.

Стари на селу, још ако су сами, углавном теже стижу до лекара, амбуланте, док они у граду имају могућност да, и ако су сами, позову Хитну помоћ, или такси, могућности друштвеног и културног живота много су веће у граду где и стари могу посетити неку изложбу, погледати позоришну представу, филм, негде изаћи са пријатељима, или се дружити у удружењима пензионера. Све то им је ближе и доступније него њиховим исписницима у селима, посебно у оним удаљенијима где некада сокаке, односно мале, или куће дели и по више стотина метара и није лако “носити” старост поготову када је оптерећена и најтежом недаћом –  страховањем од оних које највише воле.

Радиш и под старе дане

Да су људи на селу активни и кад прође младост потврђује Митар Барбарић из Корените који гази седму деценију и у шуми извлачи дрва.

– Столар сам без посла већ 17 година. Радио сам некада у ПД “Гучево”. Живим са женом, немам пензију, сад гањам да је добијем, ако будем успео. Нико ме није питао шта ћу и  како ћу када сам остао без посла, ни тад, ни сад. О нама маторима нико се не секира, нити га интересује, нити га срце боли. Требало би мало више повести рачуна о нама, да држава пита како живимо. Овако, радим и надам се пензији – каже и као да је много млађи него што јесте носи чекије доказујући да стари на селу, углавном, немају тај луксуз да у доколици играју шах и домине, или шетају, као многи њихови градски вршњаци.

ЕЛН

ПРОЧИТАЈТЕ И…

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (2) – То се мора брзо кажњавати

НАСИЉЕ НАД СТАРИМА – РЕЦИ НЕКОМ (1) – Кривично дело није породична ствар

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″