ИНТЕРВЈУ – ДРАГАН БАРТУЛА СЛИКАР, ДОБИТНИК ВУКОВЕ НАГРАДЕ – Уметност је тамо где је уметник

Лозничанин Драган Бартула већ годинама у свом граду носи епитет “признатог сликара”, али управо у њему најређе је излагао своја уметничка дела која су настајала последњих деценија. Његова уметност чешће је виђена у другим крајевима региона, Европи и Америци и за њу је више пута награђиван, како у Шапцу, тако и у Мајамију (Флорида) или Москви (Русија). Најновије признање, Вукова награда за сликарство, коју му је у децембру прошле године доделила Културно-просветна заједница Србија, Бартула доживљава као посебну част, али и обавезу да је у будућности оправда

 Вукова награда “за нарочите резултате остварене на ширењу културе, образовања и науке”, једна од наших најзначајнијих у овим областима, медијски је знатно више пропраћена него неки Ваши ранији успеси и признања. Да ли је то доказ да често недовољно ценимо рад својих људи, или да Ви нисте неко ко се “буса у прса” за сваку похвалу коју добије, без обзира са ког нивоа стизала?

– Одлазим у уторак, 6. фебруара, на уручење Вукове награде, коју је поред мене добило још десет људи, а додељене су и три специјалне награде.  Искрено, изненађен јесам, али сам се надао награди. Изненађен сам зато што је конкуренција у сликарству била јака и, да ме је неко питао, ја бих награду доделио Драгану Мартиновићу јер он је присутан на ликовној сцени дуже од мене и иза њега је огроман рад. Било је ту и других уметника, али, ето, десило се да ја добијем награду. Оно што ми је посебно драго то је чињеница да је одлука жирија била једногласна. Није било прегласавања и то је нешто што ми највише прија. Сама награда у првом моменту је донела задовољство и потврду за досадашњи рад, међутим, како време пролази, она у ствари представља неку врсту одговорности, нешто што човек касније мора да оправда даљим радом. Рекао бих да је то “слатко оптерећење”. Посебно задовољство ми је било то што је награда стигла на Светог Николу, моју крсну славу, што ће рећи да је Свети Никола заиста чудотворац. Иначе, награда ми је додељена за целокупан досадашњи рад, који траје већ тридесетак година, за све изложбе, боравке на Хиландару, за хуманитарне акције, оснивање Галерије “Мина Караџић”, све оно чему сам се посветио протеклих година. Тако је и образложена награда пре гласања. То поверење морам сада и да оправдам а у очима других људи видим да је та награда велика. Ја немам такав доживљај, али ми прија.

 После пријема награде, већ 8. фебруара, излажете у Шапцу. Са чиме овај пут излазите пред комшије, са којима, иначе, имате дугогодишњу сарадњу?

– Изложба у шабачком Народном музеју зове се по последњем циклусу “Пловити се мора”. Она је била договорена раније, пре него што се десила Вукова награда. Биће то велика изложба, са 60 слика и цртежа, пратећим каталогом и, надам се, великим бројем посетилаца. После више од 200 колективних, биће то моја 55 самостална изложба. То је наставак мог рада и оправдања Вукове награде.

Колико сам назив изложбе указује на њен садржај?

– Пловити се мора је извучено из реченице када су Картагињани остали без жита, нису хтели да иду на бродове, а онда је Помпеј извадио мач и рекао – “Пловити се мора, умрети свакако”. То јесте мото јер се кроз живот мора пловити. Највећи део тих слика има форму брода и пловидбе. Брода који са собом носи нашу традиционалну архитектуру, која се додирује са Хиландаром, са неким зидом манастира и црквом унутар манастира. Изложба има четири целине – “Конаци и коначишта”, “Ктитори и чувари”, “Записи” и “Пловити се мора”. Све је то увезано и преплиће се међусобно. На неким сликама се појавила и фигура па је из њих настао први циклус “Наслеђе”. Те 2004. године, боравећи у Македонији и јужној Србији, северном делу Грчке, делу Косова, обишавши све где је српски средњи век оставио трага, од манастира до рушевина и зидина, записа, схватио сам да моје сликарство треба да се веже за моју традицију, мора да буде аутентично, рођено из сопственог тла. Потврда тога биле су изложбе у Италији, као и 2012. године у Мајамију, где сам добио награду за сликарство, а на сликама су били монаси, део наше архитектуре и део нашег наслеђа. Тад сам схватио да је то оно за шта треба да се “закачим” и будем аутентичан. Не могу ја да мислим и размишљам као Енглез или Немац… Са собом носим место где сам рођен, своје тло, народ и нацију, емоцију, тежину, проблем, који јесте вековима.

Више пута сте боравили на Хиландару, где сте оставили неке своје радове. Колико је то утицало на Вас?

– Захвалан сам Богу што ми је омогућено да два пута годишње боравим на Хиландару по десетак ноћи и да тамо стварам. Срећан сам што тамо постоји већ један број мојих слика, који је остао Хиландару. Он је фасцинантан, то је невероватна енергија и када сам тамо, имам утисак да су све остале религије, а да је православље вера. Дужим боравком много тога човек схвати, мудрости које у глобалном свету не схватамо. Реч послушање је мудра, није то робовско слушање, то је нешто што те чини човеком, што те натера да се осетиш вредним. Послушање те натера на неку врсту стваралаштва, инспирише те на размишљање, на веру, молитву. Доле се свашта открије. Хиландар је оставио на мене велику радост и сваки пут му се радујем. Та радост не престаје. Уз благослов монаха, два пута годишње сам тамо заједно са Момом Антоновићем, Душаном Миловановићем и Рајком Каришићем, у пролеће и јесен. Мома и ја сликамо, Рајко фотографише, а Душан пише. На наше велико задовољство тамо нам уступе атеље који имају и дан нам је радан од јутра до вечерње молитве. Тамо се креативност узбурка и створи се доста дела.

Колико времена имате за ликовне колоније?

– Једно време сам одлазио на колоније у Србији, а онда су ме почели звати у иностранство. Драге су ми многе колоније, посебно у Мађарској. Нажалост, има много колонија, али нису све подједнако квалитетне и третман према уметницима није какав би требало да буде. За то нису криви организатори већ уметници који све то прихватају.  Бежим од обавеза које морам да испуњавам и најрадије бих да се затворим и радим у свом атељеу. Иначе, рано устајем и увек стварам, то је креативни процес који тече.

У Лозници нисте често излагали. Да ли ће после Вукове награде то бити промењено?

– Галерију “Мина Караџић” смо основали 1999. године, на самом крају рата, а лознички предузетници су нам помогли да се тај простор среди. Направили смо уметнички савет и галерија је замишљена тако да једног дана прерасте у градску галерију јер сматрам и данас да Лозница треба да је има. Као и свој програм, запосленог историчара уметности, радника, да има сталну годишњу репрезентацију радова људи који овде живе, али и оних са стране. Галерија и данас ради, али на другачији начин. Мислим да то за град није довољно. Самостално сам у Лозници излагао само два пута, у кафе клубу “Лав”, који је некада држао Милан Проданић, а онда 1997. године у Музеју Јадра. После тога не. Можда ћу после Вукове награде бити позван да поново излажем у свом граду, немам ништа против, али, ето, то је некако измицало. Не зато што нисам хтео, већ зато што сам одлазио на страну, ка центрима, посебно ка Новом Саду и Београду, мада сматрам да је центар уметности тамо где је уметник. Ако у Лозници постоји пет или десет уметника, онда је то центар уметности, нису то само Београд и Нови Сад. Шабац има 50 професионалних уметника и он јесте центар. Задњу изложбу имао  сам у новембру у Приједору, у градској галерији, која одлично ради и у којој излажу велика имена српске ликовне уметности. Са друге стране, почеле су се дешавати и изложбе у иностранству, Италији, Швајцарској, Немачкој, Бугарској, Русији и од свих тих обавеза десило се да ме нема у Лозници иако жеља постоји јер ово је мој град и ја га волим. Дугујем то и својој породици, која ме подржава све ове године, као и цео колекив ОШ “Кадињача”, где радим.

Шта даље?

Настављам са циклусом “Пловити се мора”. Много цртежа сам урадио на посебном папиру са врло квалитетним бојама и ја бих да део тога пренесем на платно, да повећам формат, али осећам да је за то још увек рано. После Шапца ће, вероватно, доћи нека нова изложба,  а за лето сам планирао ликовну колонију у Ђевђелији, Мађарској и Грчкој. Томе се радујем, као и евентуалној изложби у нашем граду.  

С.Пајић

Фото: Р. Каришић