МЛАДИ НА СЕЛУ – ШТА НАМ НЕДОСТАЈЕ (7) – Најлакше је отићи
Већина мештана Костајника била је запослена у руднику антимона док он није затворен. У селу се лепо живело, па су многи “заборавили” да могу и пољопривредом да се баве јер имају земљу. Ситуација је сада потпуно другачија. Рудника више нема, а мештани, млади поготово, тешко се привикавају на пољопривредне послове. Због тога ни Костајник није избегао судбину великог броја села у Рађевини. Млади одлазе у потрази за послом и бољим животом, али у последње време има и повратника – оних који су покушали да се снађу у граду, па су на крају схватили да им је ипак боље у селу
Костајник је удаљен девет километра од центра Крупња, а кроз ово лепо село пролази регионални пут тако да је добро повезан са седиштем општине, али и са Лозницом. Костајник има око 800 становника, осмогодишњу школу – издвојено одељење ОШ “Боривоје Ж. Милојевић” са око 160 ученика, некада је имало и амбуланту, нема дом културе. Село је разуђено и има четири засеока – Горња мала, Петрићи, Ерцеговци и Доња мала-Нешићи. Путна инфраструктура је солидна. Недавно је асфалтирано 4,5 километара пута у Горњој мали, асфалта једино нема у засеоку Ерцеговци, а мештани се надају да ће тих 900 метара бити асфалтирано у сарадњи са локалном самоуправом. Некатегорисани путеви се редовно одржавају и у добром су стању. Снабдевање струјом је солидно, а у току је реконструкција нисконапонске мреже. Село нема градску воду, али нема ни сеоски водовод. Мештани се водом снабдевају из извора. Домаћинства су углавном старачка, а претежно се баве пољопривредом, углавном, воћарством (малине, купине, шљиве). Код основне школе подигнут је погон за прераду и сушење шљива и када почне да ради, мештани ће моћи ту да продају шљиве тако да се очекује подизање нових засада.
Владимир Стефановић (30) је дипломирани правник, ожењен је, има ћерку и ради на одређено време у општинској управи у Крупњу. Има и 17 хектара земље и стиже да је обради. Каже да му то није тешко и да му пољопривредни послови доносе и лепе приходе.
– У Новом Саду где сам студирао, провео сам седам година. По завршетку факултета почео сам да радим, али нисам осећао да припадам тамо. Одлучио сам да се вратим и нисам погрешио. Овде сам свој на своме и не зависим од других. Под малинама имам хектар и по, а под купинама 50 ари. Почео сам и да подижем засад шљива и веома сам задовољан оним што сам остварио. Око четири хектара је под шумом, а на преосталом земљишту су пашњаци. И од тога имам приходе јер продајем сено. Редовно користим субвенције локалне самоуправе, као и министарства пољопривреде и сваке године приновим нешто од механизације – каже Стефановић.
Он истиче да је у селу негативна стопа прираштаја. Много је неожењених, а само у Горњој мали их је 45 који имају више од 45 година и, како каже, тешко да ће засновати породице. На срећу, подсећа он, момци рођени после 1980. године оснивају породице и то даје наду у боље сутра овог села.
– Неки су посао нашли у Крупњу и Лозници, породице су им овде, а они путују. Има и оних који се и даље баве рударством у руднику “Леце” или Угљевику и њихове породице су у Костајнику. Много је оних који су на терену, као грађевински радници или заваривачи. Уверен сам да би им овде било боље. Имају земљу и могли би пристојно да зараде. Израчунао сам да би, када би радили осам сати дневно пољопривредне послове и када би имали слободне викенде и користили годишње одморе, могли да зараде 50.000 динара месечно, а нисам сигуран да имају толике плате у својим фирмама, још и морају да плаћају стан и храну, а овде све што им је потребно могу да произведу. Илузија је да се у граду боље живи и да се брже и лакше може доћи до новца него на селу – каже Стефановић.
Он истиче да млади људи треба да знају шта желе у животу. Каже да је најлакше отиће и поручује да треба остати и борити се за бољи живот.
– Морамо променити нека схватања и навике. И када бисмо имали у потпуности уређено село, питање је да ли би то шта променило ако не почнемо другачије да размишљамо. Када млади оду у град, тамо немају ништа, а овде имају могућност да лепо зараде и од тога пристојно живе. У селу је живот здравији, опуштенији, сами креирамо своје време, једемо здраву храну коју сами производимо. Морамо бити сложнији и морамо се више ангажовати у заједничким акцијама за добробит села. Када бисмо само једном месечно нешто заједно урадили за бољи живот на селу сви би од тога имали користи. Морамо вратити поверење у људе и бити сложнији. Заједно можемо много тога да променимо – поручује Владимир Стефановић.
ЕЛН
Пројекат подржава Општина Крупањ
