НАШИ СМО – Јарбол
Паде ми на памет, пре пар дана, како би данас изгледао живот у нашој Србији када бисмо се сви вратили три-четири деценије уназад, као и нека правила, која су тада важила за функционисање озбиљне и јаке државе. У својим размишљањима нисам ишао даље од живота који је владао у касарнама, од Триглава до Ђевђелије, где су се знала правила службе (ПС), прописи којих су се придржавали и војници и официри, дисциплина и распоред дневних активности, од којих се могло одступити само у случају агресије непријатеља на територију наше, миле нам и братством и јединством чуване домовине (или отаџбине, свеједно). Сигуран сам да то не би пореметило нимало неке од данашњих државних функционера, али сумњам како би реаговао остатак “војске”. Мислим, за председника државе сви знамо да је раноранилац, да дневно ради више него неко седмично, да кући долази касно, а у канцеларију пре свитања. Зато и не сумњам да му не би тешко пало постројавање испред јарбола, на којем се, у цик зоре, уз интонирање химне, подиже државна застава, где ће остати до повечерја. Е, сад, у некадашњој војсци је повечерје било у 22 сата, што би у овом случају било превише рано јер често у то доба председника гледамо у ТВ емисијама (“Ћирилица”, “Упитник”… “Дебата”), тада се сусреће са онима који нису стигли да га сретну у току дана, путује до Брисела, али, верујем, да би се за присуствовање спуштању заставе могао изабрати сваког дана нови дежурни. Можда би том дежурном тешко пала таква обавеза, али, бато, мора се човек некада и помучити зарад дисциплине, народа и државе.
Не знам колико млађи знају за овај војнички обичај, али састојао се у следећем – дан је почињао звуцима трубе, која свира мелодију за устајање. Онај ко је једном чуо тај звук, верујем да га се и данас добро сећа. Уз то иде громогласан узвук дежурног десетара – Устај војско! Следи јурњава до чизама, излазак на полигон, прикупљање пертли, да се не саплетеш, а онда јутарња гимнастика и трчање неколико кругова око касарне. Број кругова зависио је од временских прилика, као и то да ли фискултуру радите у поткошуљи, џемперу или голи до појаса. Онако знојави, под командом и сви као један, војници одлазе на умивање, бријање, сређивање кревета и припрему за постројавање испред јарбола. Дизање заставе трајало је тачно колико и одговарајућа мелодија са разгласне станице. Ни секунд мање, ни секунд више. Даље се не сећам детаљно распореда, али следио би рапорт дежурних официра а онда списак дневних заповести. Е, тај део ми се учинио занимљивим за данашње прилике. Замишљам Вулина како рапортира свако јутро Вучићу о бројном стању, колико хране има војска и који су задаци за тај дан. Следе остали министри, Зорана, Лончар, све до Кркобабића, и то траје ли траје. За Брнабићку нисам сигуран да ли би била у улози оног који подноси рапорт или га прима, што би било логично само у ситуацији ако Вучић није у држави због председничких обавеза. У сваком случају, рапортирање испред јарбола потрајало би до пола осам-осам, а онда свако на своје задатке и нове радне победе – набавку медицинске опреме, изградњу ауто-путева, осмишљавање наставе за основце и све по реду. Е, сад, ова пракса би морала да се “спусти” и на локални ниво, па да свако јутро испред општинских или градских управа сличну церемонију изводе председници, градоначелници, начелници, директори јавних предузећа и установа… За дизање заставе био би одабран онај кога претходно предложи Градско или Општинско веће, па полако, све укруг. Шалим се, наравно. Нисам ја заговорник аутократије, ако сте то помислили, само нисам могао да одолим мисли која ми се наметнула и задовољству замишљања како би се могли поставити на место они који нису на месту.
Слободан Пајић
