НЕПОДНОШЉИВА ЛАКОЋА ПРОПАДАЊА (13) – Ко ће све то почистити?
Заиста је неподношљиво како се лозничка привреда, или бар добар део ње, стрмоглавио, али не само прекидом производње, него и физичким пропадањем предузећа. Улетање у приватизацију, како се касније показало, без спремних решења за све ситуације које је собом донела и одговора на сва питања која су пратила тај процес, довело је до озбиљних последица и гомиле питања на која ни данас нема јасног одговора. За много тога уопште на хоризонту нема ни најаве како ће бити решено. Држава је ушла у причу и кренула да реструктурира и приватизује, а да није тачно знала како и шта и, што се посебно показало лоше, уопште није узимала у обзир нити је ишта питала локалне самоуправе. Тако су оне биле посматрачи, а неке су, као Лозница, из свега изашле са гомилом проблема које једноставно не могу саме да реше, пре свега финансијски и немоћне су без подршке исте те државе, оличене данас у неким другим људима
Највидљиви лознички, а могуће и на нивоу Србије, проблем је некадашња “Вискоза”. У гиганту, који је почетком деведесетих имао око 11 хиљада радника од 2002. је кренула реализација социјалног програма. После седам кругова, на крају је у фабрици остало 15 запослених који су сачекали стечај. Од свих фабрика само три су приватизоване, једна физички одавно не постоји, друга је рушевина, а трећа постоји, али не са првобитним власником. Све остале су у лето 2009. завршиле у стечају. Лозница није имала законско право да се меша, па је све било у рукама Агенције за приватизацију. Данас су од опљачканих фабрика остале рушевине које ће неко морати да уклони, осим ако није идеја да све прогута растиње. Локална самоуправа зна да је тренутно стање такво да стечајни поступци нису завршени, а од стране, сада Агенције за лиценцирање стечајних управника, нема нових информација о даљим активностима у том поступку.
Производње престале, опасне материје остале
Осим тога у фабрици су остале опасне материје. Чак 550 тона угљендисулфида (ЦС2) било је 2008. у фабричком кругу уместо да је потрошено у процесу производње пре заустављања машина. Тек јула 2010. кренуло је етапно измештање да би се стало у јесен 2010. Почетком децембра 2015. из некадашње фабрике целвлакна уклоњено је још око 55 тона муља контаминираног ЦС2. Из Агенције наводе да је још остало 150 тона активног угља, 750 м3 белог луга и 200 м3 зеленог, отпадне лужине пет м3, као и да оне нису опасне. Од опасних је остало 1.500 м3 воде загађене ЦС2, 300 м3 црног луга и мазута 15 тона као и фурфурала 20 м3 за који “нема налаза”. Подаци су преузети из записника Министарства енергетике, развоја и заштите животне средине од 2013. Када ће бити све уклоњено нема јасног одговора, али има да цена санације ЦС2 износи око 1,5 милиона евра, а лужине и активног угља око 2,1 милион евра. Сам поступак уклањања, према достављеним понудама, трајао би око 160 дана. Стечајни дужници немају новца за финансирање уклањања опасних материја. Оно превазилази могућности стечајних дужника па и Лознице, те га је немогуће решити без помоћи Владе и ресорних министарстава. Међутим, Министарство пољопривреде и заштите животне средине није имало прошле године расположивих средстава за финансијску помоћ предузећима ХК “Вискоза” у стечају, наводе из Агенције.
Нема поузданих имформација из Агенције ни да ли је направљена процена колико је новца и времена потребно да се целокупан простор некадашње”Вискозе”, од око 77 хектара, рашчисти и деконтаминира. Немогуће је добити прецизне одговоре, а најтачнији је, вероватно, да нема довољно новца и не може се без помоћи државе. Држава се, нажалост, није потрудила да уклони опасне материје. Град још чека да се из круга ФАКа уклони, према подацима градске управе, око 75 тона цијанидне соли упаковане у металну бурад, 384 од 200 литара и 22 запремине сто литара. Наравно и ту су потребне паре да то све оде ван земље, а њих нема.
Намеће се питање колико су локалној самоуправи биле везане руке законима и прописима и да ли је “народ” могао да уради нешто? Пример Курсалона који је дошао на праг самоурушења, а сада ће васкрснути, говори да можда јесте. Објеката је копнио у склопу ХТП које је у приватизацији било годинама без иједне аукције, а када се чинило да нема спаса, глас су дигли грађани Бање Ковиљаче и просто приморали надлежне да се укључе. Епилог је да је Курсалон дат Специјалној болници на управљање, кров је сређен, а очекује се да до јесени 2018. заблиста у старом сјају.
А да смо били гласнији?
Грађани углавном за све прстом упиру у градску управу, али како је то образложио градоначелник Видоје Петровић, када је то било најважније, у првих пет, десет година, приватизације држава у законодавном делу није препознавала локалне самоуправе, да се на било који начин питају и учествују у том процесу. Доносила је одлуке о реструктурирањима, увођењу стечаја, о раду стечајних управника, Агенције за стечај и тако даље, а локала нигде није било. Лозница је хтела да узме, на пример, “Вискозу” имала идеју шта ће са њом, али је држава није подржала. Епилог је видљив. Град је слао бројне дописе, указивао на проблеме, али слаба вајда. Петровић сматра да је неопходна промена одређених закона који би створили правни оквир да градови и општине могу више да се умешају као и да дође до суштинске промене у раду правосудних органа, да буде ефикасније правосуђе, а не да стечајни процеси трају годинама и не зна се када ће бити окончани. Допуштено је да пропадне на хиљаде квадрата простора који је могао бити боље употребљен. Зграде нису постајале нови погони, или место за становање социјално угрожених. Држава је лагано трошила драгоцено време па је зуб времена удружен са лоповима све уништио. Да ли је логично да у сред града пропада вишеспратница, а људи на Лагатору и Градилишту живе у баракама из средине прошлога века или да истовремено Центар за социјални рад за социјално становање у заштићеним условима располаже са неколико старих кућа које су у лошем стању? Од почетка серијала Неподношљива лакоћа пропадања било је коментара да подсећање шта је било нема сврху и да треба утврдити ко је одговоран. Сигурно је да за све што се издешавало именом и презименом постоје одговорна лица, али новинари не могу да обављају посао оних који треба да откривају криминалне радње или доносе одговарајуће пресуде.
Од оснивања пре готово десет година, Лозничке новости су једини локални медиј који је указивао на стање “Вискозе”, крађе и несреће које су се тамо дешавале, остављене опасне материје, на проблеме пропадање ХТП, цијанидну со још док је стајала под отвореним небом, али се истим, нерешеним проблемима, нажалост, бавимо и сада.
Нема одговора када ће простор “Вискозе” бити сређен, уклоњене опасне материје и шта ће бити са 77 хектара. Нема их ни када ће отићи бурад из ФАКа, уклоњени трули вагони са железничке станице у Бањи Ковиљачи. Има и оних који сматрају да је подсећање и указивање на све ово лоша реклама и да квари “имиџ” нашег града. Ко озбиљан може мислити да се срамота од “Вискозе” може сакрити, па и да се то жели, или да не треба указивати на овакве грешке, треба из простог разлога да нам се никада више не понове? Ћутање и глумљење ноја, част изузецима, у доброј мери су и помогли да имамо овакво стање. Неподношљиво лако смо гледали како се краде, руши и уништава. Последице се не могу сакрити. Криви су “надлежни”, али и ми што смо ћутали. Курсалон је пример како треба деловати и спасавати оно што су градили наши дедови и очеви само је за многе примена таквог рецепта одавно закаснила.
ЕЛН
Крај пројекта
Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије
