КУЋА НА СЕЛУ (15) – Посао је најважнији

Села у Србији су све празнија јер млади уместо неизвесности, тешког рада и мале зараде радије одлазе у град у потрази за послом и бољим животом. Све је више запарложене земље, а све мање површина које обрађују. Таква судбина задесила је и већину лозничких села. У протекла четири месеца обишли смо више села и разговарали са младима о условима у којима живе и због чега напуштају своја родна места

Већина села је урбанизована, добро уређена и има сасвим пристојне услове за живот, међутим, млади, и поред тога, одлазе. Млади истичу да нису ускраћени за културне, спортске и друге садржаје јер су путеви добри и ако желе да испрате неки догађај, то лако и учине. Проблем је посао  до којег тешко долазе.

Немања Алексић, професор историје без посла,  каже да из Јелава одлазе млади који нису засновали породице.

– То су, углавном, девојке и младићи рођени деведесетих. Недостатак посла како у селу тако и у граду готово је једини разлог њиховог одласка. Земљиште у нашем селу је плодно, али од пољопривреде се тешко живи јер мештани, углавном, имају мале поседе. Не јуре млади у град зато што желе да побегну са села, већ због тога што немају од чега да живе. Спремни су да остану на селу и да ту граде своју будућност само када би имали посао – истиче Алексић.

Због недостатка посла млади се све теже одлучују да оснивају породице па је због тога све мање ђака у сеоским школама. У Јадранској Лешници према речима Драгана Тодоровића, председника Савета месне заједнице, има чак 247 нежења.

– То је највећи проблем. Млади су раније више одлазили из села, пре свега у потрази за послом, а у последње време све мање их се одлучује на тај корак. Нажалост, они који су остали нису основали породице и надам се да ће момци нешто променити – каже он.

Председник Савета месне заједнице Јаребице Драган Радичевић, каже да млади желе да остану у овом селу ако пронађу посао у Лозници или неком оближњем месту.

Ивана Пантелић, незапослена медицинска сестра из Горње Ковиљаче, истиче да су готово сви њени вршњаци отишли из села.

– Они који то још нису учинили покушавају да оду у иностранство. За оснивање породице неопходна су сигурна примања. Село је лепо и желим да живим овде, да оснујем породицу и децу подижем у Горњој Ковиљачи. Овако, без посла тешко је одлучити се на тај корак. Ако не буде посла, млади ће и даље одлазити у потрази за бољим животом – сматра она.

Слично говори и Марко Терзић, електротехничар рачунара који тренутно ради у Београду. Нема стални посао и жели да се врати у Доњи Добрић.

– Лепо је у селу и једини разлог што сам отишао у Београд је посао. Недавно сам се оженио и волео бих да децу подижем у свом месту. Желим да се вратим, али не могу да нађем посао. Када бих то успео да решим, ниједног тренутка не бих размишљао, одмах би се вратио – одлучан је Терзић.

У Козјаку је ситуација другачија. Село је урбанизовано и близу града, има школу, амбуланту, дом културе, базен. Млади не одлазе у друга места, јер им је, како кажу, овде лепо.

– Немају разлог да напуштају Козјак. Овде имају све што им је потребно. Ко хоће да ради, може да нађе посао, чак ми се чини да и немамо довољно радне снаге. У селу постоје две велике фирме које запошљавају око 150 радника, а имамо и неколико мањих предузећа. Велики број мештана бави се пољопривредом и то веома успешно, а много је и оних који раде у граду, а живе у Козјаку – каже Иван Степановић, председник Савета месне заједнице.

Град Лозница настоји да низом мера олакша живот младима и подстакне њихов останак на селу. Градоначелник Видоје Петровић истиче да је улагање у развој пољопривреде и предузетништво добар начин да се одговори на овај изазов.

– Активно радимо на побољшању услова живота и рада на селу кроз различите видове подршке. Како кроз улагања у одржавање путева, водотокова, електро-мреже, школа, амбуланти, домова културе, тако и кроз мере социјалне политике према породици и деци за шта смо издвојили значајна средства. У последњих неколико година преко Програма подршке за спровођење пољопривредне политике субвенције је добило око хиљаду петсто пољопривредника за различите инвестиције у пољопривреди. За ове видове подршке од 2010. године до данас из буџета је издвојено 125 милиона динара. Кроз пројекат ревитализације пољских путева, у сеоским месним заједницама обновљено је око стотину километара путева од 2013. до 2016. године и у тај посао уложено је око 60 милиона динара – каже Петровић.

Скупштина града је крајем прошле године, на предлог градоначелника, донела одлуку о издвајању пет милиона динара за куповину кућа на селу за младе брачне парове који немају запослење нити решено стамбено питање. Интересовање је показало педесетак парова из целе Србије, четири пара су се пријавила на конкурс, а два су испунила услове. Почетком новембра потписан је први уговор о куповини сеоске куће са окућницом. Драгана Живановић из Горње Ковиљаче јавила се крајем прошле године на конкурс градске управе, а сада је захваљујући подршци града (милион динара) купила кућу у којој ће живети са супругом и четворогодишњим сином.

Радован Дивнић, заменик градоначелника Лознице, каже да је за ову годину за ту намену из градске касе планирано шест милиона динара и подсећа да је новац бесповратан.

– У новом конкурсу приоритет ћемо дати породицама које имају завршене факултете, пољопривредни, ветеринарски, онима који раде у просвети, лекарима, а предности ће имати парови који желе да купе кућу у деловима горњег Јадра где је миграција највећа – истиче Дивнић.

Живановићева каже да им је ово био једини начин да дођу до крова над главом.

– Може да се живи на селу и млади би требало да остају у селима, а не да трче у град јер не верујем да их тамо очекује нешто боље. Волимо децу и желимо да проширимо породицу – истиче она.

Драгана сматра да је идеја да се млади на овај начин подстакну да живе на селу веома добра и да млади не треба пошто-пото да одлазе у градове.

– Треба покушати. Млади не могу само чекати да им неко други обезбеди посао. Морају и они сами нешто учинити. Најлакше је отићи. Треба се суочити са проблемима и потрудити се да их решимо. Посао је изузетно важан јер без сигурних примања тешко је живети, али треба добро размислити о томе да ли је у граду заиста боље. Верујем да село пружа много више могућности – сматра Живановићева. 

ЕЛН

Пројекат подржава Град Лозница