ПОСАО ЈЕ ВИШЕ ОД ПЛАТЕ (12) – Снага је у жељи

Тешка повреда кичме није прекинула снове наше саговорнице да тек започети породични посао од ручног повезивања свезака развије у модерну штампарију, само их је одложила на неко време. Каже да никада себи неће дозволити да од човека види само радника који му служи

Лепо је упознати Лидију Николић (1971) и чути њену несвакидашњу причу која би могла бити инспирација свима нама када посустанемо у свакодневној борби са животним недаћама. Нашли смо је уз помоћ НСЗ тражећи контакт са неком од особа са инвалидитетом које су уз њихову помоћ покренуле сопствени посао. Она је данас власница књиговезачке радње и све што је томе претходило водило је ка том циљу који она и није дефинисала. Да се није заљубила одмах по завршетку гимназије, данас би била професорка енглеског. То је био њен животни план, али појавио се човек са којим је пожелела да створи породицу и то одмах без одлагања. Била је то добра одлука, испоставиће се касније у тешким годинама које су биле пред њом када јој је требала подршка, нега и разумевање.

Кад послодавац не признаје боловање

 Родила је двоје деце почетком деведесетих и чим су мало стасала, почела је да тражи посао. Један приватник, други, па штампарија “Пролетер” и то пред сами стечај. Али остала је таман толико да изучи занат и да породични буџет потпомаже ручним шивењем свезака и роковника. Успевала је да склопи и по пет хиљада примерака уз чување деце радећи и по 15 сати дневно. Онда је дошла на идеју да купе машину, а супруг признаје да је није подржао у почетку плашећи се да је то превелик залогај за њих. Она је веровала у себе и посао је кренуо, али не толико да могу безбрижно да живе па су се обоје запослили у једној штампарији. После три године, она је доживела несрећу са тешким оштећењем кичме али није наишла на подршку код свог послодавца којем није требао радник на дужем боловању. Не прича много о дуготрајном лечењу, али о том периоду говори као о времену када је донела одлуку да убудуће ради само за себе и да, ако некада буде имала своје раднике, у њима првенствено види људе. Подстицала је супруга Драгу, искусног штампарског радника, да покрене посао. Деца су расла, кћерка је завршила графички дизајн као најбољи студент у генерацији, син није желео да студира, своју будућност је видео у породичној фирми.

– Моја деца су васпитавана да раде. Они су мени помагали још док сам ручно шила свеске и сами су зарадили новац за своје прве мобилне телефоне. Тако су научили не само да цене рад, него и да рано преузму одговорност за своју будућност – прича Лидија.

И док је породична фирма полако напредовала, корак по корак,  Лидија је била на евиденцији НСЗ полако се опорављајући и помажући породични посао, колико је могла.

– Пре две године позвали су ме из НСЗ нудећи ми помоћ за самозапошљавање особа са инвалидитетом. У почетку сам одбијала мислећи да то треба понудити неком млађем и да ћу се ја снаћи са својом породицом, али убедили су ме да покушам и ја сам прихватила. Добила сам око двеста хиљада и уложила у посао. Помислила сам, једног дана моћи ћу и ја да помогнем неком ко је незапослен и сада идем ка том циљу – каже Лидија.

У својој фирми

Са искуством које је имала после повреде, губитком посла и неразумевањем послодаваца, питали смо је да ли је размишљала да врата своје фирме отвори за особе са инвалидитетом.

– Приоритет моје породице био је школовање деце и зато нисмо могли више да ширимо посао и да примамо раднике. Увек сам говорила да никада нећу дозволити себи да користим друге људе и када смо привремено запошљавали некога, увек је његова зарада била приоритет. Велика је одговорност запослити некога нарочито ако у њему не видите само особу која је вама од користи док може да ради и по дванаест сати дневно. Ја сам имала искуство са једним послодавцем који је од мене с пуним правом тражио да радим петнаест дана заредом трећу смену. То је и физички и психички тешко издржљиво, посебно за мајку са малом децом. Ја не бежим од тога да сутра запослим особу са инвалидитетом, надам се да ћу моћи. За сваког постоји посао који може добро да ради и ја се тиме руководим, али из искуства знам да послодавци не желе да приме неког за кога верују да ће тражити боловање – поручује наша саговорница.

Она је, каже, у једном периоду ишла и на терапије и на посао иако јој је доктор то изричито забранио. Послодавац није признавао ни повреду ни боловање, а није ценио ни доброг радника. Зато се треба осмелити и охрабрити и кренути даље, не треба уништавати своје здравље по сваку цену и због људи који то не заслужују, поручује Лидија, а њен супруг признаје да му је она била најважнија подршка у животу.

– Ја сам био искусан мајстор, али да није било Лидијног подстицања и вере у мене, никада се не бих осмелио да започнем самостално посао. До прошле године  радили смо само дораду, а сада имамо и машине за штампу. Планирамо да се син одвоји и да развије штампарију, али тек када буде добро изучио занат. Има од кога да учи и ако буде хтео, моћи ће да развије посао – сматра он.

Лидија нас је провела кроз своју фирму коју је назвала “Колор бук”  како каже из сентименталних разлога према младалачкој љубави за енглески језик. Иако има опрему којом би могла да се похвали свака штампарија, за њу је, каже, највреднија прва машина од које је све почело и због које је поверовала да је све могуће.

У њеном случају збиља се потврђује да снага човека проистиче из његове вере и да, као што каже Коељо, ако нешто снажно желиш, цела се васељена потруди да ти се та жеља и оствари.

ЕЛН

 Пројекат подржава Министарство културе и информисања