НАШИ СМО – Богаташи

Малобројни су они који досањају сан о богатству, мада, по ономе што се може видети на улици, на телевизији, међу естрадом или појединим политичарима, ипак их има поприлично. Питање је шта неко сматра под богатством, али глобална дефиниција би била вишецифрени салдо на банковном рачуну, велики стан или кућа с базеном, некретнина у престоници или неком другом већем граду, можда и на мору, скуп аутомобил, сат, ланац, растерећеност од плаћања рачуна и одсуство стреса при погледу у новчаник. У бећарцима је давно испеван стих “није богат к’о има волова, већ ко има кћери и синова”, али то је важило, можда, некада.

Одавно се запатило мишљење да треба што дуже остати млад, леп, сакупити пуно пара, па тек онда размишљати о породици и потомству. Осврните се само пар колена уназат у својој фамилији па ће вам бити јасно да нека ваша прабаба или прадеда нису могли замислити породицу без најмање троје деце, а многи су имали и по осморо. Данас они који се баве разним истраживањима износе и податке о томе колико просечан грађанин наше земље треба да зарађује да би ушао у један одсто најимућнијих. Кажу да је 1.500 евра минимум месечних прихода да би неко био у групи најбогатијих у Србији. Још прочитах да је 100 хиљада евра уштеђевине довољно да вас сврстају међу најимућније, а таквих штедних улога у нашој Србији званично има око 6.000. Када би се тај новац могао стећи само радом, који подразумева осмочасовно радно време и солидну плату, било би нас можда више међу том групацијом срећника. У прошлости се богатство стицало на хипер инфлацији, санкцијама, сивој економији, у приватизацијама, а некима ни корупција није била страна као извор богаћења. Када све то ставите на тас, претегнуће реалност над збуњеношћу. У таквим стварима чучи одговор на свакодневна питања која чујемо у свом окружењу, а која се као рефрен песме понављају – одакле им лова!? Чиме се баве, које им је радно време, имају ли газду или су сами газдују кад могу себи да приуште седење по кафићима од јутра до мрака. Такве ликове је лако приметити, увек седе близу излога локала, или у башти, окренути тако да им погледу не може промаћи ни птица у лету. Испред њих је кафа или чај, ретко када жестоко пиће, не знам зашто, кад имају, огроман телефон у руци који листају као новине, и замишљен поглед као да решавају питање отцепљења Косова од Србије. На основу њихових појава, потеза и навика, лако се може закључити да је њима кафана стартна позиција, да им је то канцеларија, да одатле обављају послове плаћеније много више него што су керамичарски, молерски, водоинсталатерски, а да не помињем канцеларијске, или оне који се завршавају употребом ума и знања стицаног током година школовања. Ко умије, њему двије, али ова пословичност некада није утемељена у понашању новопечених богаташа. Јасно је када честита породица с колена на колено привређује, ствара, ради од јутра до мрака, па онда оно што је деда стекао, син настави а унук, дошколован, само додатно унапреди, али нејасни су они који немају радну књижицу, дана стажа, нису нигде евидентирани као редовно запослени, а граде виле, троше милионе, пуше томпусе, носе накит од пар хиљада евра и, поваздан, као што поменух, седе за угоститељским столовима. Беч им је радња за шопинг, Дубаи омиљена летња дестинација, а без трендовске гардеробе и скупих патика не излазе на сокак.

Мора да су неки од нас пропустили лекције које се уче ван школских клупа и ван породичног васпитања па зато и даље сањамо онај сан с почетка овог текста. Док учимо лекције о повећању пензија, о Суринаму, сазнајући где се налази та јужноамеричка држава која се јуначки понела па повукла признање државности нашем Косову, поред нас промичу богаташи оперисани од дневне политике, устремљени ка проширењу својих снова и граница, до којих се већина нас никада и не упути.

 Слободан Пајић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )