НАШИ СМО – Књига

Не знам да ли делите мој утисак да Србија у време београдског Сајма књига изгледа сасвим другачије, узбудљивије, питомије, светски. У време сваког Сајма књига помислим, ево доказа да људи узимају оно што им се нуди. Ако неко позориште отвори своја врата по симболичној цени карата, редови посетилаца се отегну унедоглед. У “Ноћи музеја” ври на свим локацијама, а ево и сада дананоћно публика хрли у поново отворени Музеј савремене уметности. И сви концерти, ајде да кажемо, добре музике и музичара, без обзира на високе цене улазница, бивају добро посећени, као и ФЕСТ, БЕМУС, БИТЕФ. Па и они који не иду на такве догађаје знају о чему се ради или бар нагађају да је у питању нешто јако важно и добро за културу Србије.

Како онда објашњавамо чињеницу да су у истој тој Србији најпродаванији таблоиди, а најгледаније телевизијске форме – ријалити програми и емисије опскурног садржаја? Опет на исти начин – понуђено је и примило се тамо где је циљано. У људску несрећу, незадовољство, неуспех и страх од сутрашњице. Није почело јуче, траје то још од деведесетих када се појавила телевизија са порукама како треба бити кул и живети од данас до сутра лудо, брзо и без правила. Ту више није било места за рокенрол, на пример, јер рокенрол је, заправо, покрет слободоумних који у неким временима постају субверзивни елемент којем треба супроставити  лаке садржаје који отупљују мисао, а побуђују осећај задовољства. И што је најважније, веровање да исто то могу и ја. Могу да певам независно од талента, могу да дођем до пара без рада, могу и ја да напишем књигу лаког садржаја, могу да  се упишем у странку и да градим каријеру пљујући по другима, или бар у клуб навијача па да истерујем бес како хоћу, некажњено, наравно. Онда су наше девојчице на улицама почеле да личе на естрадне певачице, а дечаци на жестоке момке. А несрећни родитељи који су остали без посла и ауторитета у кући почели су да гледају ријалити програме тамо где су главни јунаци листом глупљи од њих, покваренији и такође аутсајдери, али плаћени. Добили су прилику да се осете супериорним или да се идентификују са “жртвом” групе пред чијим мукама и њихове изгледају мање. То је тајна и таблоида. Они нуде освету над лоповима који су покрали државу, нуде кривце за свачији лични неуспех, пресуђују убицама, насилницима, политичким неистомишљеницима, раскринкавају силиконске лепотице и, наравно, стране плаћенике. Оголе сваку несрећу и сваког несрећника. Прочиташ, и буде ти лакше. Ове друге, озбиљније новине, траже да мислиш, исто као и озбиљне емисије, да чујеш различите погледе, да видиш где си и где можеш да стигнеш, ако се мало раздрмаш.

Тако је и са књигама, не оним писаним за исту клијентелу за коју се праве посебни медијски формати. Кад узмеш у руке озбиљно дело, остајеш сам са њим и оним што пробуди у теби. Некада те помилује благошћу, некада те ошамари мудрошћу, а скоро увек натера да мислиш, да се преиспитујеш и да преиспитујеш.  А сви имамо потребу да будемо бољи, да нам деца буду паметнија и успешнија од нас и то је есенција сваког постојања. На тој потреби почива и цела људска цивилизација. Све остало је манипулација менталитетом, срачуната и већ проверена у различитим друштвима и приликама. Да размишљам о томе навела ме је нобеловка Херта Милер, гошћа београдског Сајма књига, када је рекла  “менталитет се формира и траје дуже, а мења се спорије него политички системи и владајуће идеологије”. Говорила је и о нама, на начин који није својствен нашем менталитету који воли хвалу и самохвалу, подстиче удвориштво и друштвено-прихватљиво мишљење. Све што сам прочитала из бројних интервјуа које је дала ових дана београдским медијима не бих баш и потписала, али, баш због тога, сад бар знам чије ћу књиге потражити данас на сајму.

Унапред се радујем тој гужви и вреви и узбуђењу посебне врсте какву не можете осетити код посетилаца ни на једном другом “шопинг” месту. Попићу кафу са пријатељима и размишљати гласно како је могуће да толико волимо књиге, а да смо постали тако неначитани.

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )