НАШИ СМО – Др
Ако ме сећање не вара, учили су нас како смо ми, поред осталог, и паметан народ. У вицевима је увек наш човек био мудрији или вештији од Амера, Немца, или већ кога другог. Видим ових дана да је и у пракси потврђена наша памет, склоност учењу, раду и науци. Нарочито последњих година. Ваљда стигле такве генерације.
Гледам емисију где кажу да, према званичним подацима, код нас доктора науке има ко плеве. Сумњао сам да опет нешто роваре, али пустише изјаву Владимира Костића, председника Српске академије наука и уметности, који рече да – “По глави становника имамо мање студената на милион становника, него, рецимо, што има ЕУ. Али имамо више доктораната” и оцени да “тај парадокс не може бити нормалан”. Ма, да ли је то могуће?! Још чујем да се неки приликом рада својих докторских дисертација користе посебном техником, тзв. “ресавском школом”, односно једноставно препишу туђи рад, без цитирања или навођења извора. Мисле да, ако су то отипкали на тастатури или потписали својим именом, могу рећи “ја сам то написао”.
Не може човек, ако бар мало користи главу, да се не запита како, бре, може бити да су универзитети у Србији пре десет година доделили 206 докторских титула, да би 2012. било 770 доктора наука, а прошле 2.012 доктората. Јесте, и сам сам двапут читао исту реченицу. Није то све, тврди се да је те 2016, у само једној седмици одбрањено 187 дисертација – човече, све, бре, др до др. Неко ће сад рећи па није чудо када има толико приватних универзитета, а пара врти где бургија неће. Међутим, изнет је податак да је прошле године Универзитет у Београду, најстарија високошколска установа у нашој земљи, звање доктор наука доделила 1.133 пута.
Углавном, то добијање звања др уочи се када је у питању нека јавна личност, обично политичар-функционер, али никоме још није оспорено нити су те особе показале да им је непријатно. Делује да ти ликови помисле како би на вратима стана, визиткама и сличним местима испред њиховог имена и презимена баш лепо стајало оно др. Па онда очас нађу тему, мало “позајме” од туђег рада и ето ти звања доктор наука. Када би неко хтео да буде зао рекао би да смо постали такви да нам је и потребно што више доктора, али ови нису они др што носе стетоскоп.
Е, сад што на сајту Универзитета у Београду под доктор наука пише “Докторат наука је највиши степен који се стиче на Универзитету у Београду. Научни назив доктора наука стиче се одбраном докторске дисертације која је резултат самосталног и оригиналног научноистраживачког рада у једној или више научних области” није ни важно. Према речима др Рајне Драгићевић, професорке Филолошког факултета Универзитета у Београду – “Инстант доктори наука не знају да прави доктор наука не завршава своје образовање стицањем докторске дипломе. Напротив, његов прави научни живот тада тек почиње. Диплома доктора наука обавезује на континуирани научни рад. Та диплома је камен одговорности око врата и треба моћи и знати носити га. Ко нема талента за науку можда би требало да размисли о другачијем животном путу, а не о животу доктора наука”. Међутим, то оне који у старту иду на кварно уопште не занима, а ми штанцујемо докторе наука јер смо много “паметни”.
Некад је било све мој до мога, а сад све др до др. Част изузецима који су својим радом стекли то звање и раде и даље поштено, другачије нису ни навикли. Они са новокомпоновним “др” немају ништа слично осим та два слова. Само што то ови “др” не схватају.
Т.М.С
