НАШИ СМО – Слобода

Грчки новинари били су у уторак у једнодневном штрајку у знак протеста због могућег затварања посебног здравственог фонда за медијске раднике. Српски новинари јуче су затамнили своје програме и портале, а на насловним странама поставили црна обележја зато што су у њиховој земљи угрожене медијске слободе. Ово се нарочито односи на локалне медије који су  у последњој деценији доживели суноврат који је почео либералном приватизацијом када су добре медијске куће завршавале као статусни трофеји разних бизнисмена који нити су знали шта купују, нити за шта им треба то што су пазарили, често по нереално високим ценама. Од таквих, новопечених медијских газда, листом су из бројних редакција побегли искусни професионалци, или су отерани, а на упражњена места доведени су они који немају знања, али воле да буду познати. Последњи круг приватизације, пре две године,  обележили су купци блиски владајућим круговима, покуповали шта су хтели, а платили новцем грађана на намештеним конкурсима за суфинансирање медијских пројеката од јавног интереса. По томе чувени Радоица Милосављевић добио је, примера ради, из буџета општине Димитровград одмах око 110 хиљада евра за суфинансирање медијског садржаја у својој РТВ Цариброд, коју је купио за 18.600 евра. Ипак, ту пословну годину завршио је са губитком. Губитке је  имао и у другим медијским кућама, а изигравање медијских конкурса на локалу довело је убрзо до губитака у озбиљним локалним медијима. Колико је њих нестало са медијске сцене, нико нема потпуну информацију као ни колико је нових настало на принципу ти мени подршку, ја теби још већу. Овде није реч само о корупцији већ о угрожавању елементарних људских права на слободу јер без слободних медија нема ни слободног друштва. Случај Врањских новина само је убрзао јавну реакцију и солидарност медијских радника иако се о гушењу локалних медија већ дуго отворено разговара на свим нивоима медијских организација, а неретко на то су указивали и високи представници ресорног министарства. О Европској комисији, ОЕБС-у и међународним струковним организацијама да и не говоримо.

Можда је ово тренутак да застанемо, да медији заћуте, а да проговоре грађани. Да видимо да ли су они задовољни нивоом информисања, да ли се осећају изманипулисано, да ли препознају шта је спин, да ли познају ауторе медијских садржаја, да ли им верују, да ли желе да знају шта се плаћа њиховим новцем, да ли имају потребу да учествују у дефинисању тема од јавног интереса и да ли желе да буду саучесници оних који њихов новац користе за трговину медијским утицајем? Да ли су слободни да јавно изнесу мишљење, да поставе питање и да инсистирају на одговору? Да ли су спремни да живе у друштву где се јавне институције користе као јавне батине, где се медији хушкају једни на друге, где се информације од јавног значаја држе под кључем и где се и грађани и новинари деле на наше и оне.

Да ли сте спремни да устанете у одбрану слободе медија верујући да браните и личну слободу? Или мислите да то није ваша ствар, да су сви медији исти, ради да служе и спремни на компромисе по сваку цену? Ако је тако онда, у реду, гледајте ријалити програме и читајте таблоиде. Али када будете имали потребу да о вашем проблему обавестите јавност, нећете имати где.  На друштвеним мрежама? Да,  где ће вас   ботови засути погрдама, али то ће бити цена коју ћете морати да платите, а после да се кајете натенане што сте се залетели.  Ево ја се кајем што сам се залетала у изјавама да не постоје слободни и неслободни новинари, него слободни и неслободни људи. То није тачно, то је заблуда младалачког енузијазма јер демократија не почива на  слободним стрелцима него на слободном друштву у  којем се  критика не доживљава као атак него као коректив у општем интересу. А наш интерес данас јесте да размислимо где смо стигли бахатим односом према универзалним вредностима и колико још можемо да се правимо луди док, стварно, колективно не полудимо.

Знам политичаре из власти који деле моје мишљење. Знам и зашто ћуте и зашто праве компромис са својим убеђењима. Не знам зашто верују да имају право на то. Не морају да буду то што јесу, као што ни ми не морамо да будемо новинари ако нисмо кадри да се боримо за своја професионална и људска убеђења. Слобода је велики терет за људе од моралних скрупула, а новине памте све. И када се потписујемо и када нас потписују.

А ако једног дана, драги читаоци,  до вас допре вест да су српски медији зауставили своја издања због понижвајућих зарада, онда будите сигурни да је у томе било и вашег доприноса.

 

Зорица Вишњић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )