Нaши смо – ДЕБЕЛИ ЖИВЦИ

Нaши смо – ДЕБЕЛИ ЖИВЦИ

Пристојном, поштеном човеку данас су за опстанак потребни деееебееели живци, што народ каже “коњски”, како би сварио све што види и чује и  остао свој. Једна је ствар када слушате како су “успели” неки ликови из јавног живота, а друга када такве срећете, виђате и на делу се суочавате са чињеницом да је све што браните и у шта верујете у овој држави пракса малтене потпуно уништила. За свакодневну борбу са животним недаћама, а онда и сопственим ставовима потребна је снага, воља и ти, дееебееели живци.

Како “обичан” човек, као да су остали са супер моћима, да живи мирно и убеди себе да је у праву? Научен да буде поштен, не краде, не лаже, живи од свог рада и плате, види, а из године у годину је то све очигледније, да му тло полако, али сигурно измиче под ногама. Плата је све тања, живот све скупљи, а он и даље плива у свом стилу, иако му вода полако улази у уста. Тако лепо васпитан, савестан и вредан, види да пропада и да је тај стил све неодрживији. Док он шипчи пешке, или годинама региструје неки крш на точковима, неки ликови возе “бесне” машине. Поуздано зна да они који их возе, ако раде, немају одговарајућа примања за тај стандард, а углавном уопште нису запослени. Па одакле им, питање је  без одговора. Види припадницу лепшег пола која је сигурно на бироу, али се облачи као да она има биро, или неку модну кућу и вози добар ауто. Зна да није знала да бекне у школи, да јој је крајњи домет осмолетка, иако је млада, али ето, “снашла се” и има “добра примања”. Иду људи на скупе дестинације, носе скупе крпице, али нико не зна, па ни онај ко би то требало да зна по службеној дужности, одакле. Е, сад онај ко ради од јутра до сутра кад то види шта да мисли?

Нису ти из ове приче успешни лекари, адвокати, бизнисмени, што би се рекло “школовани, начитани људи са дипломом”, већ су од тога далеко к’о небо и земља. ‘Ајде што те ови са ТВ екрана и из новина свакога дана убеђују како ти је добро и тек ће да ти буде, само што ти још није јављено, што ће 500 евра бити просечна плата, као да је то нека лова јер од тога ни данас не можеш пристојно да живиш, то некако и свариш. Опсујеш им мајку промениш канал или бациш новине. Мука су ови око тебе што их знаш “кад су пиштољ били”, и да су ограничени као балкон, али ето, што се каже “снашли се”, а систем као створен за “сналажљиве”. Добар и луд су браћа, може та једнакост са лудошћу да се прилепи и поштеном.

Сада то све човек види и треба да остане свој, доследан себи јер свака смутна времена имају крај, само је питање колико дуго трају и ко ће их преживети. Или гледаш, ћутиш и једеш своју џигерицу или се промениш. Све је ствар избора, хоћу да будем какав сам или да погазим себе зарад лове и “лепшег” живота. Или то или да тераш по свом и “мирно спаваш“. Можда су они нервозни типови оба пола што вас опсују у секунди, потежу песнице и ножеве баш ти што нису успели да се снађу, а желели су. Можда сте приметили много је нервозних, као да су изашли из бар пет светских ратова. Код таквих је на скали беса од 1 до 10 прва реакција  десетка. То се прасне из цуга. Често чујемо како је неко некога упуцао или избо због места за паркинг, што је затрубио на семафору и слично. Очас посла увређени потегне палију или сечиво да “реши” ствар. Сада треба бити опрезан, уградити у главу скенер за будале и преке ликове па колико можеш избегавати. Они што треба да воде бригу о држави продају маглу, причају бајке и усавршавају игру “скрени пажњу са главног проблема”. Као у причи када је тип хтео да купи “југа” без таблица, али није знао како да га пребаци преко границе. Друг га посаветује да стави на кров аута велика врата и ајде. Цариници се чудили куд ће са толиким вратима на “југу” и он прође, а таблице нико не погледа. Очигледна, у суштини споредна, ствар, сакрије главну. Ово је време преваре и лажи, време када стида нема. Иначе, Фројд је рекао да је “први знак људске глупости потпуно одсуство стида”, па сад видите.

Сваке године биће боље од оне наредне и тако иде живот. Није то ништа ново. Па и они што дођоше 2000. су имали спот како ћемо за годину купити ауто, за две, три стан и слично. Све смо то “прогутали” и опет је на менију, али ту смо где смо, на рингишпилу са којег нема силаска, осим да скочите.

Саша Трифуновић

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus (0 )