Безбедни на интернету (2) – ИЗГРАДИТИ ОДНОС ПОВЕРЕЊА

Безбедни на интернету (2) – ИЗГРАДИТИ ОДНОС ПОВЕРЕЊА

Свако дете може бити мета манипулативног, интелигентног и виспреног манијака са интернета управо зато што је оно личност која се формира. Парадоксално је да и поред распрострањености проблема, у школским програмима на часовима информатике безбедност на интернету још увек није обавезна тема

Уз све добро које је са собом донео, на интернету вребају и многе опасности пре свега за децу и младе који, ако превише времена проводе уз рачунар, почињу да  живе у тзв. виртуелном свету. Опасности су разноврсне, најраспрострањенија је сајбер злостављање или, како се то популарно каже, „сајбер булинг“, затим педофилија и дечја порнографија и стварање интернет зависности, ако дете дуже време проводи за рачунаром.

– Информатичка писменост родитеља је предуслов да бисмо све врсте злоупотреба на интернету могли спречити – тврди др Живка Мићановић Цвејић, клинички психолог лозничке Опште болнице.

– Проблем и настане онда када је дете дигитално писменије од родитеља па они немају  никакав увид у то шта оно на интернету може да ради и какве опасности га вребају. Велику грешку родитељи праве што децу, посебно мању, са рачунарима одвајају у засебне просторије, правећи тако себи простор за сопствене послове. Међутим, тиме се ствара „невидљиво дете“ у кући које све више времена проводи за рачунаром, не тражи ништа, не скреће пажњу, не смета и за то време родитељи и не знају у каквој врсти реалности оно живи. Родитељи најчешће не знају да је понашање на интернету оно што је детету реалност у данашње време и колико је „сајбер свет“ њиховом детету важан – каже Живка Мићановић Цвејић.

Прављење групе на фејсбуку

Када је у питању насиље које дете трпи или га чини на интернету, у пракси се, како каже Мићановић Цвејићева, углавном наилази на две верзије. Најчешће дете прави групу, или се придружи групи на фејсбуку која је заснована на мржњи према некоме, најчешће другу или наставнику. Обично је мржња усмерена према  физичким или психолошким карактеристикама особе, нпр, зато што је неко недорастао, или је дебео или се не облачи како они мисле да треба.

– Повремено чак имамо ситуацију да се дете, жртва насиља, прикључи некој сличној групи да би било примљено у заједницу зато да би скренуло пажњу са властитог проблема. Други вид насиља је прављење видео-записа особе, врло често наставника или вршњака, који треба да их прикаже у ружном светлу. Поровоцирају их како би направили гаф и потом били извргнути  руглу  – каже она.

Последице су много веће него што би се то на први поглед могло рећи, од депресивних реакција до тога да се дете повлачи у себе, губи мотивацију, апетит, слабо спава, слабије комуницира, не може довољно да се сконцентрише па и успех у школи слаби. Оно преиспитује систем поверења који је понело из породице, губи поверење у вршњаке, ровари по сопственим моралним начелима и има задатак да изгради социјалну мрежу, социјално поверење, да поново крене да се укључује у групу вршњака после овако трауматичног искуства.

Породица као модел понашања

– Родитељи треба да буду добар модел зато што некада заборавимо да понашање деце на интернету осликава понашање породице. Дете које је у кући понижавано, или види да неко некога понижава, да је то дозвољено, исто то ради вршњаку или трпи насиље, уколико је и само жртва. Родитељи треба да дају пример како се поштују други, како се постављају своје границе и толеришу туђе, односно поштује нечија слобода, како бити пристојан и, пре свега, како развити саосећајност према другима – истиче Мићановић Цвејићева.

Како каже, треба изградити однос поверења са дететом да може да се повери када има проблем у школи, на интернету, када га другови злостављају, или је изазвано да некога злоставља. Суштина је да родитељи буду модел битнији од вршњака и од информационих технологија, дакле да сопственим примером  показажу да се дете не мора повиновати очекивањима вршњака.

– Да дете себи каже: „Ако сви злостављају, не значи да морам и ја“. Да има јасан систем уверења да буде свој, да добро промисли и да не реагује импулсивно. На тај начин спречићемо да буде злостављано или да злоставља. То је сложено, али је изводљиво и решиво, само на томе се ради дуги низ година – напомиње она.

Др Живка Мићановић Цвејић каже да је тај проблем учесталији него раније, али то није само зато што је повећан број оних који трпе насиље или су насилници, него је јавност постала осетљивија и нема више задршке да се потражи помоћ. Држава је почела системски да ради, направила је Национални контакт центар за заштиту и безбедност деце на интернету где могу да се јаве и деца и одрасли да сазнају како се безбедно понашати на мрежи, али и да пријаве злоупотребу и злостављање.

– Добро је што су млади који су били жртве злостављања спремнији да говоре о томе и ова тема више није табу, дакле стигма се полако скида, школе почињу да граде мрежу поверења, психолошко-педагошка служба врло често прави радионице на тему превенција насиља па и за информационо насиље. Дакле, тачно добијамо податке коме да се обратимо за помоћ, када да кажемо родитељима, како затражити помоћ полиције – каже она.

Свако дете може бити жртва

Докторка каже да је свако дете потенцијална жртва зато што нема довољно искуства, зрелости и не уочава опасности на прави начин. Углавном су то деца која много времена проводе на мрежи, јер је то врста паралелне стварности, која немају довољно изграђене социјалне вештине, не поверавају се другима или имају комплекс ниже вредности. Немају довољан број вршњачких контаката па мисле да не привлаче вршњаке, а онда су спремна да ступе у контакт са непознатима. То су и деца занемарена од стране породице, а  некада и она која воле да  експериментишу, да истражују шта то други нуде.

– Свако дете може да буде мета манипулативног, интелигентног и виспреног манијака са интернета  управо зато што је оно личност које се формира. Међутим, парадоксално је да и поред тога колико је овај проблем распрострањен, према информацијама које поседујем, у школским програмима на часовима информатике безбедност на интернету још увек није обавезна тема. Од деце која имају проблем сазнајем да наставници самоиницијативно организују часове о опасностима које вребају на интернету и школе самоиницијативно праве саветовања на тему како спречити злостављање на интернету. Међутим, оно на шта се већина жали јесте недовољна осетљивост родитеља за проблем и њихово недовољно интересовање када се организују такве трибине – каже др Живка Мићановић Цвејић.

ЕЛН

Пројекат подржава Министарство културе и информисања Републике Србије

data-matched-content-ui-type=”image_card_stacked” data-matched-content-rows-num=”4,2″ data-matched-content-columns-num=”1,2″

Категорије
Подели чланак

Коментари

Wordpress (0)
Disqus ( )