Наши смо – ЛАБУДОВА ПЕСМА
Знао сам да ће ми се после тешког сна, који ми је врелу ноћ додатно загрејао и претворио у ватру испод троношца на којем се у котлићу крчка паклена чорба, наредног дана дести нешто необично. Такви кошмари човека исцрпе, па када ујутро крене у нови дан све му се чини лепше и лакше. Зато сам и поверовао да после тешке ноћи и ружног сна следи један леп дан. Тако је и било.
Сасвим случајно путем друштвених мрежа успоставио сам контакт са два стара другара (нећу рећи из ког периода, да их не оголим до краја) с којима се нисам видео поприлично дуго. Онакве какве их памтим, нисам баш из прве препознао на садашњим фоткама, али су их очи откриле. Ту се, ваљда, скрију они најтананији карактери човека, његове мане, врлине, живот који живи и који је до тада проживео, свака радост, рана, суза, осмех, туга, лаж. Први је добио који килограм више, оседео таман тако да га чини шмекером, а обале Грчке, Египта, Италије, само су неки од детаља са фотографија на којима увек пије кратке пића из широких чаша препуних коцкица леда. Не каже ништа, али видим – човек има и лепо живи. То где зарађује паре није битно за ову причу, али је мени остало нејасно, а нисам га питао, како је тамо доспео. Сећам се да је кубурио са оценама у школским данима, али се некако извлачио на крају. Матура му је била скоро недостижна са кечевима које је нанизао у дневнику, али их је до тог августа некако свео на три, па, уз помоћ Наставничког већа успео да оде даље. Дохватио се Београда и, миц по миц, ето га данас негде где му је омогућено да живи онако како сваки човек жели. Да ли је у некој странци, такође га нисам питао. Нема ни потребе.
Онај други пријатељ, наизглед није много оронуо, чак нема ниједну белу длаку у коси, сачувао је добру линију тако да би и данас на корзоу изазивао пажњу девојчурака. Тај је увек био спреман за сваки час, омакла му се понека тројка, али се без проблема уписао на факс, брзо је нашао посао и добио пристојну плату. Јебеш га, после је фирма приватизована, потом пукла, а мој другар сјахао с коња на магарца. Сад за лебац зарађује код неког занатлије. Каже са бедних 30 хиљада не стигне да подмири само кредите и дажбине за струју, воду, гас. Увек некоме од њих дугује. Стисле га муке па не зна куд ће. Велим му, кроз преписку на „фејсбуку“, да ће доћи бољи дани и за нас, али он нешто не показује да верује у то. Сећа се да смо тако причали пре три деценије, када смо се отиснули у живот, да смо ковали планове за боље дане (а, не могу рећи, било их је неколико), али да ти дани брзо пролетеше и не донеше ништа боље. Он море није видео од 2001. године, а и тада је отишао после паузе од једне деценије, како нам је причао, из ината. Да разбије малер и одагна луде деведесете, инфлацију, зајебанцију и ратове. И тад је позајмио, али се надао да ће коначно свима да сване па да ће и тај дуг лакше вратити. Брзо је схватио да је веровао у погрешно, а дуг је измирио после пар година. Нису му узели много за камату, па је некако успео да преживи. Покушавам да причамо о нечему лепшем, знам да је волео „Чорбу“. Воли је и данас, али га многе Борине старе песме данас више дотичу него раније. Када чује „Анђела“, свака му се длака накостреши.
– Човече, па следећег августа „Чорба“ ће прославити 40 лета од оснивања. Знаш ли ти да је то скоро цео наш живот? Бора, Вицко, Миша, Џинџер су барем свирали своје песме, а ја нисам имао ни за њихове дискове већ сам скидао понешто преко интернета. А, сећаш се да сам до „Лабудове песме“ имао све њихове плоче – подсети ме другар.
Слободан Пајић
