Интервју: Бранкица Михајловић, одбојкашка репрезентативка Србије – КОРАК ПО КОРАК, АЛИ ВРХ ЈЕ ЦИЉ

Репрезентативка Србије у одбојци Бранкица Михајловић (1991) једна је од најбољих играчица у нашем националном тиму, а на недавно завршеном Светском гран прију (ГП) у Кини, поред бронзане медаље, зарадила је и повреду скочног зглоба. Протеклог викенда боравила је у Специјалној болници за рехабилитацију “Бања Ковиљача” где се лечила под надзором др Зорана Грујића пред полазак на Копаоник на припреме за Европско првенство. Бранкица је, између терапија, пронашла време да у Специјалној болници говори за Лозничке новости.

Из Нанђинга сте донели бронзану медаљу, али и повреду. Колико је она озбиљна?

– Драго ми је што сам у Бањи Ковиљачи, али ми није драг разлог због којег сам ту. Повреда скочног зглоба, иако није озбиљна, ни др Грујић није дјеловао забринуто када ме је прегледао, удаљила ме је са терена на неколико дана. У Ковиљачи сам недавно била на кратком одмору, више предаху, и заиста ми се свиђа овдје, а сада, када сам дошла због повреде, добила сам најбољу услугу, имају све што ми је потребно за опоравак и сјајно се осјећам. Изузетно су посвећени свом послу и веома љубазни и предусретљиви, што је најважније, стручни и од терапија, преко смјештаја и исхране до велнеса све је на врхунском нивоу. Вољела бих да могу да останем дуже, али обавезе зову, почињу припреме за Европско првенство у Азербејџану и Грузији од 20. септембра.

Иза вас је Светски гран при и освојено треће место. Иако сте играли у дуелу са Бразилом, може се рећи да сте недостајали у борби за финале.

 – Можда је боље да други говоре о томе, али тачно је да се у полуфиналној утакмици са Бразилкама видјело да то није мој максимум и да сам била ограничена у игри. Јако ми је жао што се тако десило, посебно зато што сам у ГП играла отпочетка у свим утакмицама и ова је екипа заслужила више на том такмичењу. С друге стране, вјерујем да бронза није неуспјех. На предстојећем ЕП треба да покажемо да заиста вриједимо.

Ова селекција јесте редак скуп талената, склони смо увек да очекујемо највише од наших спортиста, али сада, с обзиром на квалитет тима, сигурно још и више. Утакмица за треће место, чини се, тежа је од финала.

– Да, јесте. Тешко је вратити се после пораза, али смо успјеле. Многи су на ГП причали да ће се у финалу поновити борба из Рија (на Олимпијским играма 2016. године Кина је, после преокрета, у финалу савладала Србију са 3:1. прим. аут.) и да ће то бити прилика за освету. Ствари су се, ипак, измијениле и умјесто у финалу играле смо за бронзу. Драго ми је да смо тријумфовале, нарочито због чињенице да смо играле на њиховом терену, у дворани препуној њихових навијача. А Бразилке су се током целог ГП провлачиле, једва остајале у трци за завршни турнир и на крају га освојиле. То је спорт. То је тако.

На предстојећем ЕП не очекујемо ништа мање, а свакако желимо да вас видимо на вишем постољу. Каква су ваша очекивања?

– Медаља, дефинитивно. Прије двије године освојиле смо бронзу, али рано је говорити, идемо утакмицу по утакмицу. У групи смо са Холандијом, Белгијом, Чешком, репрезентацијама са којима смо доста играле и не пашу нам баш. Играју другачије, немају, да се тако изразим, много звијезда на терену, али су упорне, никада не одустају и боре се до посљедњег тренутка. Потребно је по пет, шест пута извести контранапад да би се дошло до поена. У Кини се видјело да су многе екипе на ГП дошле ослабљене како би се припремиле за ЕП као најважније такмичење сезоне. Вјерујем да ће бити доста свјежије, без много одиграних утакмица у сезони, али вјерујем и да имамо предност што смо од почетка маја заједно, тренирамо, уигране смо, а имаћемо и припремне утакмице као увертиру за оно што слиједи.

Приметно је да у екипи влада тимски дух и да сте не само саиграчице, већ и пријатељице. Колико то доприноси успеху?

– Доста. Јесмо добре пријатељице, вјерујем да то може да се осјети и преко малих екрана. Дуги низ година односу између играчица, али и односу са стручним штабом придајемо велики значај и резултат тога је пријатељство које не може да се сакрије. Види се на терену, а сигурно се види и колико нам то значи.

Колико сте свесне да сваки ваш успех подстиче мноштво девојчица да узме одбојкашку лопту у руке и изађе на паркет?

– Можда и нисмо много свјесне тога. Данас су друштвене мреже доста заступљене па добијамо много порука дјевојчица које нас гледају као идоле и, понекад, тра-же савјете, али не знам да ли им придајемо довољно пажње и није лако наћи прави начин да им се приближимо. Ипак, ако им помажемо тако што нас гледају преко телевизије, онда и тако чинимо праву ствар. На овом нашем простору из године у годину долазе млађе даровите генерације, држава смо која је увијек имала успјешне спортисте у разним спортовима и сви се томе чуде. Играла сам на разним континентима и увијек су питали како тако мала држава ствара тако велике шампионе. Не знам да ли је то до хране, земљишта, или већ чега, али у томе јесмо јако добри.

Од наших спортиста увек тражимо да буду најбољи, ако се то не оствари, осећамо се као да нам је нешто ускраћено и чим се не достигне сами врх, склони смо омаловажавању оних које смо дотада уздизали у звезде. То је случај са Ђоковићем, а сада и са Шпановићевом. Како дожив-љавате злураде коментаре?

– Најприје, подршка Ивани. Знам кроз шта пролази, а она зна каква јој је неправда учињена. Што се коментара тиче, раније ме јесу доста погађали, али у посљедње вријеме када прочитам новине и видим како се коментарише, нарочито после изгубљене утакмице када вас оцрне на најгоре начине, не узнемиравам се због тога. Повређивало ме јесте, али пошто знам кроз шта све пролазим, колико се дајем и трудим, колико времена издвајам на терену и ван њега да бих постала боља спортисткиња и особа и на најбољи начин представила и себе, и породицу, Брчко као мој град и Србију, онда на тих 50, сто коментара не обраћам пажњу. Вјерујем да су то људи који немају паметнија посла него да седе за рачунаром и причају своје тужне приче. Боље би било да нађу нешто корисно чиме би се занимали.

Н. Трифуновић

Прошла је сезона у Кини, од октобра играћете у Јапану. Шта вас очекује на клупском плану?

– У Кини је било доста напорно, ново искуство за мене, а од октобра ћу играти за Џеј ти клуб из Осаке. Прошле године су, мислим, играли у плеј-офу, имају двије, три дјевојке из репрезентације и ове сезоне амбиције су им да буду у самом врху па су ме позвали да им помогнем. Видјећемо како ће то испасти на крају, надам се најбољем. У Јапану сам већ играла једну сезону, напорно јесте, потпуно је другачије него у Европи, то је тотално другачији менталитет као да су пар стотина година испред свих.