Хуманост Слободана Јездимировића – КРВ ДАО 170 ПУТА

Нема ништа лоше по организам давати крв, чак је добро, то је и  својеврсна контрола здравља неколико пута годишње, каже Јездимировић. Игле се никад није плашио, али је сваки пут стрепео да ли ће моћи да да крв и некоме помогне 

Томе колико је пута заврнуо рукав да би из вене дао крв није никада придавао значаја, а број је за поштовање. Лозничанин Слободан Јездимировић је за 47 година крв дао 160, а крвну плазму десет пута и помогао великом броју људи у невољи, увек вођен само идејом хуманости и жељом да, кад већ може, некоме донесе добро.

Први пут је крв дао као средњошколац, а онда је то чинио све чешће све до пре две године од када због старосне границе од 65 година то више не сме, а могао би да се он пита.

– Прво давање било је уз резоновање већине давалаца на почетку, “некоме ће требати, а ја добијам два слободна дана из школе”, само што неко хоће, а неко неће то да призна. После сам то чинио све чешће и, ето, дођох до 160 давања крви и десет плазме. Крв сам давао отприлике седам пута у две године, колико је то било могуће, а то је уједно значило да сам све то време био здрав. Игле се никад нисам плашио, али сам сваки пут стрепео да ли ћу проћи. Само једном, пре можда четврт века, нисам могао да помогнем јер ми је хемоглобин био испод дозвољене границе. Тада сам се осећао лоше, не физички, него што сам враћен, али на моју срећу то се није десило никада више – прича Слободан који је са 65 отишао у пензију, а недељу дана пре тога последњи пут дао крв.

Слободан је крв најчешће давао у Лозници, али и неколико пута у Београду, Бијељини, Зворнику, Гучи, Иригу, Ваљеву, Шапцу, а за своју хуманост добио је плакете, похвалнице, златну значку за стото давање, а недавно је постао и добитник плакете Града Лознице. Никада није ништа очекивао због тога што даје крв, па ни она два слободна дана често није користио. Ретко је давао крв  особама које познаје, можда осам пута, а увек је инсистирао да ти људи и њихови ближњи због тога не осећају никакву обавезу према њему. 

– Од свих признања највредније су ми књижице у којима је усписано свако давање. Уколико неко, можда, посумња у број давања, може из њих све лепо да види. Иначе, има давалаца који често коментаришу колико је ко пута дао крв, али то није важно. Важно је помоћи некоме коме је то тада потребно. Они који размишљају да ли да постану даваоци крви треба да знају да ко даје крв, њему то не може да шкоди, а другоме користи и то је неки мој мото.  Нема ништа лоше по организам давати крв, чак је добро. То је и  својеврсна контрола здравља бар два, три пута годишње – објашњава он.

Да ли је рекордер по броју давања не зна и није му ни важно. Зна да је и његов отац то учинио двадесетак пута, а крв су давали и његови ћерка и син више пута. Слободан више не даје крв, али свакоме ко то жели саветује да и поступи тако, за туђе, али и своје добро.

 Т.М.С.